Fašistička Nemačka je i dosta pre pripremala različite okupacije predvidene sa Hitlerovskom vrhuškom da silom osvoji Svet i pobije sve one koji su bili protiv toga ili drugih opredeljenja, a takođe najviše Srbe, Jevreje i Rome. Dakle, uz dogovor sa nacizma i fašistima formiraju se po brojnim državama tako reći fabrike smrti, konkretnije koncetracijski logori za ubijanje, od kojih je prednjačio Jasenovac.

Sa ovim svojim tekstom pokušaću usmeriti sve istinite činjenice, bilo one pismene ili usmene oko jednog od najvećih ustaških logora Nezavisne Države Hrvatske (NDH) pod vodstvom Ante Pavelića u vremenu Drugog svetskog rata. Ustaška vlast u potpunosti je ovisila o politici Hitlera i Mussolinija.

Jasenovac, logor smrti planirano je i oformit 10.04.1941 godine uticajem nacističke Nemačke i fašističke Italije na području dosta nepristupačnog  terena pa i same reke Save unutar  Hrvatske. Jasenovački logor u svom činjeničnom kompleksu imao je i pet manjih logora, kao ispomoć osnovanim kroz vremenske potrebe, a prostirao se na ukupnom području oko 210 km²  na obe strane reka  Save i Une. Jedan od najvećih tih pojedinačnih logora bio je logor »Ciglana« (Sabirni logor broj III) u samom Jasenovcu. Taj kompleks je uključivao i logor Kraplje (Saborni logor broj I, Bročice (Saborni logor broj II), logor »Kožara« Zbirni (Saborni) logor broj IV) i Stara Gradiška (Saborni logor broj V) kakvih 30 km nizvodno do Jasenovca stratišta duž desne obale reke Save kod Donje Gradine, sa pet radnih farmi, kao i logor za Rome u Uštici, koji se nalazio na suprot od samog mesta Jasenovac, između reke Save i Une.

 Reka Sava je jednim svojim delom granično delila bivšu Bosnu, a današnju Republiku Srpsku od Hrvatske.Tvrdim planirano u vezi okruženja Banjalučkih opština, a najviše tadašnje Bosanske Gradiške i  Bosanske Dubice u kojima i jesu bili većinom Srbi i koje je bilo potrebno što pre likvidirati, kako se nebi organizovaonije širio partizanski otpor pod vodstvom dr. Mladena Stojanovića, otpor protiv Nemaca, ustaša, a i domaćih izdajnika.

Upravo dve navedene opštine i jesu bile najbliže Hrvatskoj, pošto su i graničile sa njom. Bile su to opštine Banjalučke regije, šturog, siromašnog ali vrednog i poštenog naroda. Imajući u vidu, da su tada u stradalim srpskim opštinama živele u pojedinim krajevima i porodice hrvatske nacionalnosti, a pojedine od njih su imale i svoje sinove u ustaškim hordama, gde prednjači prezime Došan iz sela Šimići, Ivanjska, Ćelinac.. pa su ustaše uz njihove informacije bile pravo vremeno informisane i organizovanije su prisilno odvodili srpske porodice u Jasenovac. Srbe su u Jasenovački logor dovodili i  Srbe iz srpskih krajeva  tadašnje Hrvatske.

Partizanski pokret po Hrvatskoj nacionalno od samih Hrvata nije bio velik, pošto je većina bila  već pre podvrgnuta domobranskim ili ustaškim komandama. Od celokupnog stanovništva u Hrvatskoj je bilo u ratnim godinama partizanima oko 8,6 %. Tako statistički podaci pokazuju da je krajem 1941. od oko sedam hiljada partizana sa područja Hrvatske bilo približno 5.400 Srba, što iznosi 77 posto. Tokom te prve godine rata poginulo je 1.188 partizana od kojih Srbi ponovno predstavljaju veliku većinu – njih 927 odnosno 78%. Konkretnije, nacionalni sastav divizija nastalih na tlu tadašnje Hrvatske 1942. Godine bile su:  Šesta lička divizija – 96 % Srba, Sedma banijska divizija – 92%  Srba, Osma kordunaška divizija – 95 % Srba, te Dvanaesta slavonska divizija – 85 %  Srba. Sve do 1944. godine Srbi dominiraju u partizanskom pokretu na prostorima današnje BiH i Hrvatske. To, da su Srbi u natpolovičnom broju činili partizanske jedinice sve do kraja 1943. godine uz pad fašističke Italije, govori i čuvena izjava hrvatskog rukovodioca Vladimira Bakarića.

Samo u prvih mjesec dana nakon proglašenja NDH počinjeno je više masovnih zločina nad Srbima u Hrvatskoj: 27. aprila 1941. godine u Gudovcu kraj Bjelovara ubijeno 196 Srba, 9. maja te iste godine u Blagaju oko 400, 11. maja u Glini 260. Ovi su se zločini tada još pokušavali opravdati objašnjenjem da su ubijani potencijalni rušitelji režima i teroristi. Što je već 1. jula 1941. godine izvršava se se i prvi masovni pokolj čije su žrtve većinom bili žene, deca i starci – u okolici Donjeg Lapca, u selima Suvaja, Osredci i Bubanj ubijeno ih je gotovo 300 Srba. Paralelno s ovim događajima, započet je i organizovani transport Srba u logore.

 Većinom su uspevali prisilno odvoditi srpsku nejač, žene i decu, gde se pojedini danas čak bez bilo kakvog  postojećeg razloga ismejavaju i to upravo oni  čiji su im stari poreklom Hrvati, oslonjajući se na prikaz pojedinih filmova još od jugoslovenske komunističke scenografije i same režije. To da su najviše ispaštala po hrvatskim logorima deca, na kojima su se ustaše takmičile oko ubijanja, a  uz sva strašna mučenja vadeći im i oči, takmičeći se ko će najviše očiju doneti sopstvenim šefovima i samom Anti Paveliću. Po svoj okolini logora, na površinskim kilometrima zakopavali su stradale i sa pravom se može tvrditi, da je svaki grumen zemlje krvav.

Na pitanje: Kako iz drugih opština današnje Republike srpske nije ni jedan Srbin stradao u Jasenovačkom logoru? Tamo je bio dobro organizovan četnički otpor koji je štitio ljude tih opština. Tvrdnje, Tita i drugih tadašnjih vlastodržaca SFRJ, da su četnici bili na strani ustaša verovatno nisu činjenično tačne (dodatno obavljen razgovor sa pojedinim preživelim četničkim vojvodama, a jedan od njih je bio i Uroš Šušterič iz Ljubljane, a koji je ratovao po današnjoj R. Srpskoj). Ustaše su pohvatale i pobile  jedne od najpoznatijih četničkih vojvoda upravo u Jasenovačkom kompleksu logora Stara Gradiška. Ustaše su zarobile više stotina četničkih oficira i vojnika među kojima su bili i Pavle Đurišić, Petar Baćović, Branko Ostojić, Mirko Lalatović, Zaharije Ostojić, Ivan Ružić, Mašan Adžić, Bećir Tomović, Stevan Moljević,Mane Veković, akademik dr. Dragiša Vasić (drugi čovek Ravnogorskog pokreta)..  Naravno, zašto bi ih ustaše pobili ako su sarađivali sa njima i bili na njihovoj strani.

Ustaše koje su bile vodeće i koje su se u Jasenovačkom logoru isticale bio je glavni Ljubo Miloš, Ante Vrban, Ivica Matković, Miroslav Filipović, Dominiuk Pićilija, Leburić Vjekoslav, zvani »Maks« (krvavi Maks), kapetan (satnik)  Prpić, a za krematorij za Srbe bio je Dominik Pićilija, dok u istom Jasenovačkom logoru dobio je ustašku nagradu i Petar Brzica, zato što je u toku samo jedne noći, (između 29. i 30. avgusta 1942) preklao 1.360 srpskih vratova. Nepobitna činjenica je, da su ustaške horde bile brojnije, veoma dobro izučene i (do zuba) naoružane dok su prisilno odvodili nevine kozarčane u jasenovačku fabriku smrti.

Srpska deca dovedena u Jasenovački logor 1942. godine bila su neobično zdrava i lijepa. Nitko u logoru nije vidio ljepše, pametnije i zdravije dece (izjave preživelih). Pomislili bismo da su ih nacisti birali.

Ustašama je često ponestajalo i municije, tako da su se služile dodatnim brutalnim ubijanjima (pečenje dece na ražnjevima, klanjem sa posebnim srborezima, odsecanjem glava na panjevima, ubijanje sa čekićima..), često su to obavljali uz prisustvo dečijih roditelja vršeći na njima strašna mučenja i nakon toga ubijanja njihove dece. Kada su se umorili, tada su od zatvorenika angažovali pojedine dobrovoljce, koji su zatvorenike nad velikim jamama ubijali sa snažnim drvenim maljevima (čekićima) u glavu. Jedan od takvih bez ljudskosti, dostojanstva, ponosa i poštenja prednjačio je tada i neki koga su zvali Rajkica.

Veliku hrabrost Potkozarskih Srba, a sa tim i Krajišnika potvrđuju činjenice, da je upravo za vreme Turaka u Mašićima – Gradiška uz dogovor sa Karađorđem dignut ustanak u isto vremeno kada je dignut i u Srbiji. Dakle, Potkozarje uz Krajiške opštine je okruženje hrabrih, vrednih i poštenih ljudi, a nikako kukavica.

Ovim svojim tekstom ne želim tako reći otkrivati »toplu vodu« ali uz sve postojeće  činjenice ostaju pitanja i odgovori uz sve drugo, pa i do tadašnjeg vrhovnog komandanta NOB-a Josipa Broza Tita, kao što su: Kome je u vrhu komande NOB-a odgovaralo, da se zloglasni Jasenovački logor ne oslobodi u tako dugom vremenu i to od dobre 4 godine i da u njemu strada što više Srba? Kome je tada odgovaralo, da u vodstvu NOB-a ne bi smelo biti školovanijih Srba? Zašto Josip Broz Tito nije nikada posetio taj sloglasni Jasenovački logor smrti? Jeli se već tada Josip Broz Tito pobrinuo, da za svoje tadašnje i buduće političke ciljeve nema konkurenciju? Zašto tada na izbornoj listi za predsednika SFRJ nije bilo više kandidata, nego samo on kao jedini kandidat?

Dakle, idemo po vrsti

1. Dodatno je potrebno naglasiti, da je u logoru Stara Gradiška radila i plinska komora na zahtev Nemačkih fašista te su u njoj nastajali različiti eksperimenti upravo na zatvorenicima, kroz vremenska evidentiranja za koliko dugo pojedine osobe mogu životno podneti različite vrste plinova i otrova. Stoga nije ni čudno, da i današnja Nemačka ima sve zabeleške o opasnim materijama i njihov štetni uticaj na živa bića i to bolje nego bilo koja zemlja u Svetu (pa čak i kroz međunarodne zahteve oznake ADR i RID). Sa tom plinskom komorom i drugim različitim trovanjima upravljali su nemački stručnjaci.
2. Stradanja najviše Srba u Jasenovcu trajalo je više godina, tačnije od 1941 do 1945 godine i svi su to znali, pa čak i narodno oslobodilačke komande uz vrhovnog komandanta i partizane, nikada nisu ni pokušali da se taj zloglasni Jasenovački logor bar pokušaju osloboditi, nego se to desilo veoma kasno, tačnije aprila 1945 godine na samom završetku rata, kada ustaša u Jasenovačkom logoru nije ni bilo, nego je zatečen jedan broj nelikvidiranih zatvorenika. Istini za volju, partizani su svih tih godina  ratovali po različitim proplancima i šumama, ali da bi oslobodili Jasenovački logor, upravo tamo gde su najviše i najorganizovanije ubijali nevine civile, to nisu učinili.  

Niti je bilo komande sa vrha, a ni volje, da se to bar pokuša izvesti i tako sprečili najveći genocid nad Srbima. To, da je navedeni logor bio nepristupačan ne opravdava nikakvu tvrdnju, pošto je do njega bila i železnička pruga i moglo se dolaziti i sa vozom. Takođe tvrdnje, da je hrvatske logore štitilo  više od hiljadu ustaša, netačna je i ta tvrdnja, pošto se smatra na osnovu izjava preživelih logoraša i drugih dokaza, da je kompletne Jasenovačke logore štitilo nešto više od stotinjak ustaša. Sva pisanja i izjave Tita i drugih, nije ništa drugo nego upravo opravdanje njegove komande za pravo vremeno oslobađanje Jasenovačkog logora sa strane partizana.

 Ne bi smeli, bar nakon toliko godina posle, da zatiskamo oči, verujući u različite neistinita prikazivanja. Statistički, tokom NOB bilo je Jugoslovenskih partizana najviše Srba, mada ni jedan od njih nije tada imao neka od visokih zvanja i činova, a ako su nekim slučaje formalno politički u vodstvo SFRJ uvukli i pojednca Srbina, brzo su ga ili smakli ili montirano osudili manje, više za nešto što su izmislili. Stoga nije ni čudna konsultacija, da su kroz svoju istoriju i tada, kao i kasnije uvek Srbi bili ti grešnici, na sopstvenu štetu, a  i kroz svoju naivnost i verovanju drugima.

• Takođe, nakon toliko godina i oni koji su to znali, nisu smeli spomenuti kako je poginuo legendarni srpski dr. Mladen Stojanović, koji je ležao u kući Danila Vukovića u selu Jošavka opštine Čelinca u današnjoj RS, a koji je na osnovi više komande završio u jarku upravo ubijen verovatno po naručenoj vrhovnog komandanta Broza, a preko partizanskog nižeg  zvanja Šoše. Ako su taj sramni čin  pokušali izvesti nezapaženo u novim četničkim uniformama, ali ga je upravo nazvao podređeni, pitajući Šoša – šta ćemo sa Mladenom – u jarak.. Svedok toga događaja je upravo bio navedeni vlasnik kuće Vuković, a i doktorica Pejović koja je ranjenog dr. Mladena lečila, taj odnešeni doktor u ćebetu završio je svoj život. Vođa te grupe i tadašđnji jedan od partizanskih komandanata Šoša, kasnije je ubijen na sličan način, verovatno je to i kazna od Svevišnjeg. Tko je bio Šoša? Josip Mažar Šoša (1912-1944) bio je tada bosanskohercegovački i jugoslovenski partizanski komandant, hrvatske nacionalnosti, rođen u Derventi, današnjoj Republici Srpskoj.
•  Slično je u borbama na Neretvi ubijen je Srbin i legendarni Sava Kovačević, koji je junački hrabro jurišao vodeći za sobom partizanske borce. To da je ubijen u leđa, od svojih partizana  je više nego žalostno.
• Činjenično i jedan i drugi bili su Srbi i uz to fakultetski obrazovani (školovaniji i uspešniji) i u tadašnje vreme dosta poznatiji od Josipa Broza, a uz to i dosta ugledniji nego što je to bio on.
• Tako slede opravdano pitanja za pametna razmišljanja i poštene zaključke:
• To, da su se kao prvoborci javljali Srbi dobrovoljci i pristupali partizanima upravo iz stradalih srpskih opština, a koje su odvozili u Dalmatinsku i pojedine druge brigade po Hrvatskoj da tamo ratuju u kojoj je bio i moj partizanski prvoborac i pokojni otac Vaskrsija Gajić. Da, dok je on i pojedini drugi ratovali u Hrvatskoj, ustaše iz te iste Hrvatske njemu i njima pobili i poklali cele porodice u Jasenovačkom logoru. Tako su Vaskrsiji ubili dva brata Milu i Jovana sa  porodicama te ćerkice Savku staru 3 i Zdravku staru 5 godina. U tom logoru stradalo je ukupno i više hiljada srpske dece.
• Jasna je činjenica, da predsednik SFRJ Josip Broz Tito, nikada nije posetio Jasenovački logor, a niti se tokom godina svog predsedovanja SFRJ nije bar poklonio nedužnim srpskim žrtvama genocida u zloglasnom Hrvatskom Jasenovcu.

Istiniti broj stradalih u zloglasnom logoru Jasenovac 1941-1945, pokušavalo se saznati ali bez uspešno. Popisivanjem jednog broja stradalnika imenima i prezimenima dolazilo se do brojke 80.914 (autori Đorđe Mihajlović i Jelka Smreka) i prestalo. Imajući u vidu i činjenice da su u Jasenovcu nestajale cele porodice iz korena i nije bilo nigde to zabeleženo, a niti je o njima mogao bilo ko dati informacije. Dakle, broj stradalih Srba u Jasenovačkom zloglasnom logoru bio je oko 500.000 hiljada, a vrte se i dodatne brojke uz druge stradale sa oko 700.000. Titov biograf  Vladimir Dedijer, praveći procene, da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 (ili do 1,2 miliona?).

• Formiranjem Nezavisne države Hrvata, donosili su i sprovodili isključivo  genocidni zakoni uz zločinačku politiku ustaške države., većina žrtava Jasenovačkog logora bili su Srbi kako iz Hrvatske, tako i iz Bosne. Uz Srbe, žrtve su bili i Židovi u sklopu  holokausta , te u velikom broju Romi koji su također bili istrebljivani u skladu sa njihovim rasnim zakonima preuzetih od nacista. Tako su ustaše u Jasenovačkom kompleksu logora dodatno pobili i uhvaćene četnike i partizane. Pomoć ustašama bio je i domobranski pokret, a ustaški pokret se veoma brzo širio uz pomoć Nemačkih i Italijanskih fašista i bio je čak par godina bolje organizovan nego partizanski. Nakon formiranja NDH samo u Hrvatskoj je bilo 53% od ukupnog tadašnjeg stanovništva aktivnijih ustaških pristalica, dok je hrvatskih domobrana takođe bilo negde oko 13% Već godine 1942 obuhvatao je aktivnija  mesta Hrvatske i pojedine krajeve BiH.

Po raspadu nekada zajedničke države SFRJ 25.06.1991 godine, a  po Međunarodnom pravu ponovo je nastala samostalna republika Hrvatska, a njezin genocid nad Srbima ne može zastariti. Hrvatsko vodstvo je to veoma dobro znalo, da može doći do neprocenljive odšteta tužbama do novo nastale Hrvatske, na koje imaju pravo i novija srpskim pokoljenjima koji su izgubili svoje predke. Memorijalni muzej Jasenovca  oformljen je 1968 godine. Naravno, po Hrvatskoj se javljaju novi »naučni« radovi koji su pokušali umanjiti Jasenovački genocid nad Srbima, pa se uz te činjenice menja i sama kilometarske površinskke okoline Jasenovačkog logora, preoravaju se te poljane sa humkama stradalih, zakopava se zloglasna ciglana u kojij su spaljivali srpske žrtve. Vlastodržci Srbije i Srpske ćute, verujte da me nebi čudilo i da to obeležje stradalnika crnu RUŽU tuge memorijalnog centra  dignu u zrak.

Hrvatsko vodstvo je svim mogućim silama, pokušavalo da se domogne tako reći Jasenovačke građe za što su nudili veoma i visoka novčana sredstva. Prolazile su godine i Hrvatskim vlastodržcima je to na kraju  i uspelo. Taj veoma tužan događaj, te Srbima i njihovim pokolenjima i naraštajima naneo nacionalnu štetu. Istorijsko neopravdan događaj se odigrao  upravo 11. septembra 2022. godine, koji će ostati u istoriji Srba, tako je sve Jasenovačke dokaze o stradanjima Srba u Jasenovcu  Milorad Dodik iz Laktaša – Republike Srpske lično je na svoju ruku, bez bilo kakvog predhodnog razgovora i dogovora sa tada nadležnim u Republici Srpskoj predao je Hrvatskim vlastodržcima. Uz sve to, potrebno je naglasiti, da u Jasenovačkim stradanjima, a ni dokumentima nema prezimena Dodik. To, ko je Milorad Dodik činjenično, kada i odakle su njegovi doselili u Laktaše, ostaje za neku drugu i dosta širu tematiku pisanja i ne samo moju, nego i one naraštaje koji su došli i koji će doći. Smatram, da svakoga treba pohvaliti ako je to činjenično pokazao ili dokazuje, a takođe i svima koji prave štetu srpskoj naciji,  potrebno je ukazati na to, upotrebiti i sva pravna sredstva protiv takvih osoba ako je to potrebno.

»Verujem, da  je dostojnost i poštenje za svakoga osnova, da novija saznanja i istina kreće, koja nas nikada izneverit neće«.

Hvale vredno je spomenuti i to, da je vodstvo Saveza srpske dijaspore Slovenije poslalo molbe na gradonačelnike opština iz kojih su ustaše prisilno odvodili i pogubili brojne Srbe u Jasenovački logoru, da se bar jedna od  gradskih ulica nazove »ULICA SRPSKIH ŽRTAVA JASENOVCA«, pošto ih i nakon toliko vremena nije bilo. Od pet Banjalučkih opština, stigao je jedino dopis gradonačelnika iz Kozarske Dubice da su prihvatili nau molbu sa predlogom i jednu od glavnih gradskih ulica upravo tako nazvali. Stoga nije ni čudno, da su većinom čak i pojedini novinari dobro plaćeni, da se o Jasenovačkim žrtvama ne govori (ne piše) ili bar što manje. Udruženje srpskih književnika Slovenije, financiralo je sve troškove  (konkurs, nagrade i dodele) uzastopno pet godina u Republiki Srpskoj, tačnije u Gradišci, kako bi se uključile bar osnovne i srednje škole i pesnici na temu »SUZE KOZARE«, pa i ako su svih tih 5 godina brojni mediji bili obavešteni, niti jedan od njih nije propratio bar nagrađene dodele, izuzev zadnje godine što je to učinio jedan od nagrađenih novinara, Boško Grgić iz rado stanice »KOZARA« iz Gradiške. Da je bar neko iz opštine prisustvovao, to se u navedenim godinama nije desilo, unatoč tome, da su na vreme na te dodele bili pozivani. Sve to smo organizovali, da posebno đaci, kojima su većinom preci stradali u Jasenovcu to ne zaborave. Većina toga govori i o saznanjima, da je još uvek »ustaški pokret« veoma jak i dobro financiran. Obeležavanja stradanja u samom Jasenovačkom logoru (muzeju) skoro da nije dozvoljeno, zato se obeležavanja vrše u unutrašnjosti Republike Srpske u Donjoj Gradini, gde je često na parastose dolazio i predsednik R. Srbije Aleksandar Vučić, dajući obećanje da će Srbija upravo tu financirati izgradnju pravoslavnog manastira. Da – li su to samo politička obećanja u vezi pridobivanja glasača? Pokazaće vreme.

Bilo kako bilo, svi mi svojim životnim postupcima dokazujemo i pokazujemo svoj identitet, ostavljajući stazu svojih životnih postupaka u vremenu života i posle njega svoje ogledalo istine.

1. Svojim pisanjem zadržaću se na neustrašivom i uspešnom  podvigu proboja Jasenovačkog logora (22.04.1945 godine) Potkozarja iz Gradiškkih krajeva i spomenuti partizansku grupu Desimira Bajića iz Mašića, Milu Ristića iz Miljevića, Rajka Stojakovića iz Vrbaške i Radu Kesića iz Mašića. (slika sa leva na desno). Večno će ostati herojski podvig Mile Ristića koji je  imao najteži zadatak u proboju Jasenovačkog logora, a to je da se popne na osmatračnicu, ubije ustaškog stražara, otme mu puškomitraljez, kojim je spasao oko 168 kolega, veliki broj logoraša je u tom proboju ubijen. Činjenica, da su to organizovali sami, pribojavajući se vlastite smrti i nikakav partizanski pokret tu nije bio umešan. Kroz taj proboj, činjenično su se samo junačili Hrvati, umanjujući hrabrost i odlučnost upravo te glavne navedene srpske grupe.

Biografija:

Mile Ristić Srbin Potkozarskog sela Miljevića rođen (1918/20–1980) u opštini Gradiška  bio je jedan od glavnih organizatora i heroja najvećeg junaštva i proboja zatvorenika iz logora Jasenovac. 

Heroji u Jasenovcu

Nakon završetka rata, predsednik SFRJ Josip Broz Tito uručio je pojedinima i herojska odlikovanja, a Milu Ristića je proglasio mrtvim narodnim herojem, pošto tada skoro da nije ni bilo medija i oni što su bili, bili su dosta udaljeni. Nakon kasnijeg saznanja predsednik Broz je umakao i to predhodno Ristićevo proglašenje mrtvog narodnog heroja. Smatra se, na osnovi navedenoga, da Mili Ristiću kao Srbinu i partizanu te  njegovim kolegama nisu mogli u vezi Hrvatskih pojedinaca dizati zaslužno herojstvo, priznanje i popularnost.

Prema svedocima, juriš zatvorenika prema stražarima i kapiji označio je Ante Bakotić  oko 10 sati 22 aprila 1945 godine, a prolaz kroz kapiju jasenovačkog logora sa najopasnijim zadatkom omogućio je Mile Ristić, koji je bio dosta snažniji od pojedinih drugih, a uz snagu imao je volju i hrabrost te znao da rukuje puškomitraljezom.  

Prema jednom opisu svedoka: „Na samoj kapiji ustaša postavio mitraljez i kako je bio brisani prostor, on je počeo da kosi. Mile Ristić bio u partizanima pa zarobljen, on se nekako dovukao pored zida tako da je zaskočio ustašu koji je držao mitraljez«. Ubo ga je pripremljenim kovanim nožem, a posle je uzeo mitraljez i izneo van kapije i okrenuo ga pucajući prema izvidnici. Tako da su se oni ućutali, bojali su se za svoj život. Kad je nestalo metaka on je mitraljez bacio u Savu. Oko toga logorskog proboja manje više je umanjivana istina spašenih iz pakla smrti, mada najnovije tvrdnje stoje na broju od 169.

Život Mile posle Jasenovca i njegova tragična smrt

Posle bega iz Jasenovca, Mile Ristić se vrati NOB-u i bio odlikovan Ordenom za hrabrost, a posle toga nastavio je da živi u rodnom selu Miljevići u opštini Gradiška gde je oformio uspešnu porodicu uz snahu i unuke.

Mile Ristić je bio u bolnici u Gradišci pred smrt, a ubio se skočivši kroz prozor bolnice, saznavši  (4. maja 1980.) da je umro predsednik SFRJ Josip Broz Tito. Imajući u vidu Miline predhodne  priče o stradanjima kroz njegove posete našoj porodici u komšiluku, mislim da je on skočio kroz prozor iz straha da će doći do raspada Jugoslavije i stvaranja neke nove nezavisne hrvatske države koja će organizovati masovna pljačkanja, mučenja i ubijanja ljudi koji nisu po volji njenim vlastima. Ipak, ostaje tvrdnja Krajišnika, da je Mile bio činjenični srpski heroj i kao takvog’ ceniće ga i spominjati sadašnja, a nova Srpska pokoljenja.

Dizanje spomen-biste i promovisanje knjige

U julu 2017. u potkozarskom selu Miljevići u opštini Gradiška otkrivena je spomen-bista heroju Miletu Ristiću, a načelnik opštine Gradiška tada je rekao: „Ovdje smo da ispravimo i jednu istorijsku nepravdu. Otkrivanjem biste Miletu Ristiću, odali smo priznanje čovjeku koji je … uspio da savlada ustaškog stražara, omogući proboj i spasi žive svjedoke o najvećem genocidu na ovim prostorima“ dodao je i „da bi bez tog podviga istorija srpskog naroda na ovim prostorima bila uskraćena za mnoge dokaze i svjedočenja,  iste 2017 godine. objavljena je i knjiga Danila Karapetrovića „Jasenovac-herojski povig logoraša Mile Ristića“.

Završetkom ove svoje tematike, a kao pesnik prilažem i jednu svoju pesmu o Jasenovc i Kozari, mada nije direktno vezana za tematiku ali je i te kako vezana, odnosno posvećena svim stradalim u tom Hrvatskom Jasenovačkom logoru.

Kameni cvet

Kameni cvet u tužnom kraju,

za koga brojni po svetu znaju.

Tu je još Sava sa dve obale,

što deli humke velike i male.

Genocid rata sa kišnim kapima,

a magla grli, poznata svima.

Ta rečka voda večno će deliti,

oca od sina, sestru od brata i suze lit’.

Majku od dece, brata od brata,

prolazi vreme, godine rata.

Velika poljana, a jedan cvet,

godišnji parastos, da vidi svet.

Okolo tišina od toga pakla,

te humke dele sećanja jaka.

Velike brojke srpskoga roda,

pobiše ustaše, ispod tog svoda.

Što ploče nose na kojim piše,

od strašne smrti, nema ih više.

Taj tužni, crni kameni cvet,

predstavlja smrt gradova pet.

Hiljade dece, kriju poljane i šumica,

humke stradalih, uz brojna lica.

Tužni su njihovi otac i mati,

čovek zlodela, teško da svati.

Otvorene večno ostaju rane,

na te zločinske ustaške dane.

Svemoćni bože uz svoje svece,

kao da čujem i sada krike i plač dece.

Upravo nad tim humkama, još tuga vlada,

prođe godina dosta, od pre do sada.

Dok svako proleće donosi cveće,

zločine strašne brisati neće.

Stručna literatura i statistički podaci:

1. Različiti arhivi (statistički podaci NOB, SFRJ..)
   1. Izjave pojedinih partizana sa očuvanim dnevnicima i direktnih učesnika u NOB.
   1. Zborniku dokumenata u pet, knjiga – nacionalni sastav partizana u Hrvatskoj.
   1. Tuleković – Motl 2020.
   1.  Antonić 2007.
   1.  Milivojević 2022.
   1. Redportal.rs 2023.
   1.  Jovanović 2014.
   1. RTRS 2017.
   1. Knjiga „Jasenovac – herojski podvig logoraša Mile Ristića.
   1. https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=295416
   1. https://potkozarje.net/2021/04/22/radost-im-nisu-uzeli/
   1. https://www.blic.rs/vesti/hronika/objavljen-popis-imena-zrtava-logora-jasenovac/bdeflgp
   1. Hrvatski oslobodilački pokret. »Narodne novine« 13.8.1942
   1.  Zagreb: Zagrebačka Stvarnost. Dokumenti o ustaškom pokretu 1995.

Прегледни рад

ДОИ

Саша Гајић

Професор политичких наука

Специјалиста заштите на раду

Оснивач Савеза српске дијаспоре Словеније

Оснивач Института „Превент“ д.о.о

Љубљана, Словенија

[email protected]

СРБИ ПРЕ И ПОСЛЕ ЗЛОГЛАСНОГ ХРВАТСКОГ ЈАСЕНОВАЧКОГ ЛОГОРА

Резиме

Фашистичка Немачка је припремала различите окупације да силом освоји Свет и побије све оне који су били против тога опредељења, а највише Србе, Јевреје и Роме. У многим државама, међу сарадницима окупационих снага формирају се „фабрике смрти“, концентрациони логори за убијање, од којих је један од најстрашнијих био Јасеновац.

Овај чланак је покушај прегледа историјских чињеница о једном од највећих усташких логора Независне Државе Хрватске (НДХ) под вођством Анте Павелића у време Другог светског рата. Усташка власт је у потпуности зависила од политике Хитлера и Мусолинија. Чланак има за циљ верно представљање последица логора Јасеновац по српски народ и национални идентитет.

Кључне речи: Логор Јасеновац, Независна Држава Хрватска, страдање Срба, Други светски рат, концентрациони логори.

Јасеновац, логор смрти оформљен је 10. априла 1941. године под утицајем нацистичке Немачке и фашистичке Италије на подручју прилично неприступачног терена у Хрватској. У свом комплексу је имао и пет мањих логора, основаних као испомоћ, а простирао се на укупном подручју од око 210 км² на обе стране река Саве и Уне. Један од највећих тих испомоћних логора био је логор „Циглана“ (Сабирни логор број III) у самом Јасеновцу. Тај комплекс је укључивао и логор „Крапје“ (Сабирни логор број I), „Брочице“ (Сабирни логор број II), логор „Кожара“, збирни (сабирни) логор број IV) и Стара Градишка (Сабирни логор број V). Стара Градишка се налазила на неких 30 км низводно од Јасеновца дуж десне обале реке Саве код Доње Градине. Овај логор је садржао пет радних фарми, као и логор за Роме у Уштици, који се налазио поред Јасеновца, између реке Саве и Уне.[1]

Река Сава је једним својим делом гранично делила бившу Босну, тј. данашњу Републику Српску од Хрватске. Планирано је да се већинско српско становништво из околине тадашње Босанске Градишке и Босанске Дубице што пре ликвидира, како се не би организовао и ширио партизански отпор под вођством др Младена Стојановића, чији циљ је био борба против Немаца, усташа и домаћих издајника.

Управо су две наведене општине и биле најближе Хрватској, пошто су се и граничиле са њом. Биле су то општине бањалучке регије, штурог, сиромашног, али вредног и поштеног народа. Имајући у виду, да су тада у страдалим српским општинама живеле у појединим крајевима и породице хрватске националности, а поједине од њих су имале и своје синове у усташким хордама, усташе су уз њихове информације биле правовремено информисане и организоване. Они су присилно одводили српске породице у Јасеновац, мада је у Јасеновачком логору било Срба са територије целе Хрватске.

Партизански покрет међу Хрватима није био велики, пошто је већина била раније подвргнута домобранским или усташким командама. Од целокупног становништва у Хрватској је у партизанима је било око 8,6%. Тако статистички подаци показују да је крајем 1941. од око 7.000 партизана са подручја Хрватске било приближно 5.400 Срба, што износи 77 посто. Током те прве године рата погинуло је 1.188 партизана од којих Срби поновно представљају већину – њих 927, односно 78%. Конкретније, национални састав дивизија насталих на тлу тадашње Хрватске 1942. године биле су: Шеста личка дивизија – 96% Срба, Седма банијска дивизија – 92% Срба, Осма кордунска дивизија – 95% Срба, те Дванаеста славонска дивизија – 85% Срба. Све до 1944. године Срби доминирају у партизанском покрету на просторима данашње БиХ и Хрватске. Да су Срби били већина у партизанским јединицама све до краја 1943. године говорио је и хрватски правник, учесник НОБ-а и друштвени активиста Владимир Бакарић (1912 – 1980)[2].

Само у првих месец дана након проглашења НДХ почињено је више масовних злочина над Србима у Хрватској: 27. априла 1941. године у Гудовцу крај Бјеловара убијено je 196 Срба, 9. маја те исте године у Благају око 400, 11. маја у Глини 260. Злочини су оправдавани објашњењем да су убијани потенцијални рушитељи режима и терористи. Већ 1. јула 1941. године извршава се и први масовни покољ чије су жртве већином били жене, деца и старци, у околици Доњег Лапца, у селима Суваја, Осредци и Бубањ, где је убијено око 300 Срба. Паралелно са овим догађајима, започет је и организовани транспорт Срба у логоре.[3]

У логоре су осводили српску нејач, жене и децу, која су можда и највише страдала. Усташе су се такмичиле у суровости у начину мучења и убијања жртава, а вађење очију и доношење командантима (чак и самом Анти Павелићу) није било страно. Мртви су закопавани у околини логора, те се с правом може рећи да је сваки грумен земље на тој територији крвав.[4],[5]

До данас је актуелно питање: како из других општина данашње Републике Српске ниједан Србин није страдао у Јасеновачком логору? Разлог је што је тамо био добро организован четнички отпор који је штитио људе тих општина. Тврдње Тита и других тадашњих властодржаца СФРЈ, да су четници били на страни усташа, нису чињенично тачне. Усташе су похватале и побиле неке од најпознатијих четничких војвода управо у Јасеновачком комплексу логора Стара Градишка. Заробили су и више стотина четничких официра и војника међу којима су били и Павле Ђуришић, Петар Баћовић, Бранко Остојић, Мирко Лалатовић, Захарије Остојић, Иван Ружић, Машан Аџић, Бећир Томовић, Стеван Мољевић, Мане Вековић, академик др Драгиша Васић (други човек Равногорског покрета).[6]

Водеће и најистакнутије усташе које су држале Јасеновачки логор били су: Љубо Милош, Анте Врбан, Ивица Матковић, Мирослав Филиповић, Доминик Пићилија, Вјекослав Лубурић, звани Макс („Крвави Макс“), сатник (капетан) Прпић. За крематоријум за Србе био је задужен Доминик Пићилија, док је у истом Јасеновачком логору усташку награду добио и Петар Брзица, зато што је у току само једне ноћи (између 29. и 30. августа 1942) преклао 1.360 српских вратова.[7] Познато је да су усташе користиле разне бруталне начине убијања: печење деце на ражњевима, клањем са посебним „срборезима“, одсецањем глава на пањевима, убијање маљевима…). Деца су често убијана у присуству родитеља.

Страдања Срба и других народа у Јасеновцу трајала су од 1941. до 1945. године и то су знале чак и народноослободилачке команде уз врховног команданта и партизане. Није ни било покушаја да се логор ослободи, већ је ослобођен на крају рата, када ту више усташа није ни било, већ само одређени број неликвидираних затвореника. Истини за вољу, партизани су свих тих година ратовали по различитим пропланцима и шумама. Није било команде „са врха“, да се спречи усташки геноцид над Србима. Наводи о неприступачности логора били су нетачни, као и тврдње да је хрватске логоре штитило више од хиљаду усташа. Све ове изјаве биле су само оправдање за непредузимање никаквих акција.[8]

Доживотни председник СФРЈ, Јосип Броз Тито, никада званично није посетио Јасеновачки логор, нити се током деценија своје власти поклонио недужним српским жртвама геноцида у злогласном хрватском Јасеновцу. Коначан број жртава никада није утврђен. Пописивањем једног броја страдалника по имену и презимену, према Јелки Смреки и Ђорђу Миховиловићу, утврђен је број од 80.914 жртава.[9] Мора се имати у виду да су у Јасеновцу нестајале целе породице и да о њима није било података, нити живих извора који би их се сећали. Данас говоримо о око 500.000 страдалих Срба у Јасеновачком злогласном логору, а морамо се осврнути и на процену Владимира Дедијера који је тврдио да је у Јасеновцу убијено између 700.000 и 1.200.000 људи.[10] Број од 700.000 је користио и Владика Николај Велимировић у свом Свечанику календару.[11]

Формирањем Независне државе Хрватске, доносили су се и спроводили искључиво геноцидни закони и злочиначка политика усташке државе. Већина жртава Јасеновачког логора били су Срби из Хрватске и Босне. Жртве су били и Јевреји и Роми, који су се истребљивали према нацистичким смерницама. У Јасеновачком комплексу логора усташе су убијале и заробљене четнике и партизане.

По распаду некада заједничке државе СФРЈ 25. јуна 1991. године, а по Међународном праву, поново је настала самостална република Хрватска, а њен геноцид над Србима не може застарити. Меморијални музеј Јасеновца оформљен је 1968. године. Наравно, по Хрватској се јављају нови „научни“ радови који покушавају да умање Јасеновачки геноцид над Србима, па мењају и величину Јасеновачког логора, преоравају пољане са хумкама страдалих, закопавају злогласну циглану у којој су спаљивали српске жртве.

Важно је напоменути да је постојао и покушај пробоја Јасеновачког логора, 22. априла 1945. године. Партизанска група Десимир Бајић из Машића, Миле Ристић из Миљевића, Рајко Стојаковић из Врбашке и Раде Кесић из Машића (на слици с лева надесно). Миле Ристић је успео да се попне на осматрачницу, убије усташког стражара и отме му пушкомитраљез. Велики број логораша је убијен у пробоју, а 168 људи се спасило. Пробој су организовали сами.[12]

Као аутор овог рада, сведочим о злочинима над Србима и из првог лица, тачније, из моје породичне историје. Срби добровољци су приступали партизанима из страдалих српских општина, а потом су слати у Далматинску и друге бригаде по Хрватској да тамо ратују. У Далматинској бригади је био и партизански првоборац и мој покојни отац Васкрсија Гајић. Док су он и другови ратовали у Хрватској, усташе су им побиле и поклале породице у Јасеновачком логору. Тако су Васкрсији убили два брата, Милу и Јована са породицама, те ћерке Савку стару три године и Здравку стару пет година.

Као представник Савеза српске дијаспоре Словеније, сведочим да је вођство Савеза послало молбе градоначелницима општина из којих су усташе присилно одводиле и погубиле бројне Србе у Јасеновцу, да се бар једна од градских улица назове Улицом српских жртава Јасеновца. Од пет бањалучких општина, стигао је једино допис градоначелника из Козарске Дубице да су прихватили нашу молбу и једну од главних градских улица су тако и назвали. Да потомци, и српска омладина у Матици и дијаспори уопште, не заборављају жртве логора у Јасеновцу, сведочи и књижевни конкурс „Сузе Козаре“, на који се сваке године јавља све више заинтересованих.[13]

За разлику од периода Титове Југославије, када је реч о Јасеновцу и српским жртвама, данас се више негује култура памћења и извлаче поуке за будућност.

ЛИТЕРАТУРА

Dedijer Vladimir. Vatikan i Jasenovac. Beograd: Izdavačka radna organizacija „Rad“, 1987.

Panović Zoran. Da li iko u Srbiji zna kako se Bakarić obratio Srbima 1945: „Vi ste na svojim leđima izneli borbu…“ – Velika analiza odnosa Srba i Hrvata u Nedeljniku // Nedeljnik, 30. jul 2022. – Dostupno na: https://www.nedeljnik.rs/da-li-iko-u-srbiji-zna-kako-se-bakaric-obratio-srbima-1945-vi-ste-na-svojim-ledima-izneli-borbu-velika-analiza-odnosa-srba-i-hrvata-u-nedeljniku/  (12.04.2025.)

Pilipović Milan. Bošku Grgiću nagrada za „Tri broja na kalendaru“ // Moj Srbac. – Dostupno na: http://www.mojsrbac.info/novost/bosku-grgicu-nagrada-za-tri-broja-na-kalendaru-video/121803 (12.04.2025.)

Smreka Jelka, Mihovilović Đorđe. Poimenični popis žrtava koncentracionog logora Jasenovac 1941–1945. Jasenovac, 2007.

Svjedočanstva, put mučenika – Pavle Đurišić // Koreni. – Dostupno na: https://www.koreni.rs/svjedocanstva-put-mucenika-pavle-djurisic/ (12.04.2025.)

Велимировић Николај, Владика. Најстрашнија инквизиција – у Свечаник календар  за просту 1954. годину.  стр. 60 – 66

Димић Марко. Масовни злочини над Србима у општини Козарска Дубица 1941 – 1945 // Геноцид над Србима у НДХ и устанак – Козара 1942 – 2022, зборник радова. Стр. 35-48. DOI:10.7251/ZRCIRRZTNL2301035D

Јасеновац – геноцид и злочини Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату – зборник саопштења и свједочења. Бања Лука – Доња Градина, 19-20. мај 2014.

Јерузалем пост: Хрватска никада није одговарала за бруталне злочине // Борба за веру („Вечерње новости“), 13. јун 2013. Доступно на: http://borbazaveru.info/content/view/5852/37/ (12.04.2025.)

Јовановић Бојан. Начин убијања у Јасеновцу – феноменологија највећег злочина // Печат – лист слободне Србије, бр. 789, 2023. – Доступно на: https://www.pecat.co.rs/2023/12/nacin-ubijanja-u-jasenovcu/ (12.04.2025.)

Матаушић Наташа. Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија. Загреб: Спомен подручје Јасеновац, 2008.

Миладиновић Иван. Тито je прећутао злочине над Србима у Јасеновцу // Јадовно 1941. – Доступно на: https://jadovno.com/tito-je-precutao-zlocine-nad-srbima-u-jasenovcu/ (12.04.2025.)

Шапоњић Зоран. Писмо из Пребиловаца: Село у коме ни птице немају коме да певају // Искра – светла страна света. – Доступно на: https://iskra.co/reporteri/pismo-iz-prebilovaca-selo-u-kome-ni-ptice-nemaju-kome-da-pevaju/ (12.04.2025.)

Saša Gajić
Professor of Political Science
Occupational Safety Specialist
Founder of the Union of the Serbian Diaspora in Slovenia
Founder of the “Prevent” Institute LLC
Ljubljana, Slovenia
[email protected]

SERBS BEFORE AND AFTER THE NOTORIOUS CROATIAN JASENOVAC CAMP

Abstract

Fascist Germany prepared various occupations to conquer the world by force and eliminate all those who opposed its agenda, particularly targeting Serbs, Jews, and Roma. In many countries, collaborators of the occupying forces established “factories of death”—concentration camps for mass killings—among which Jasenovac was one of the most horrifying.

This article reviews the historical facts about one of the largest Ustaše camps in the Independent State of Croatia (NDH), led by Ante Pavelić during World War II. The Ustaše regime was entirely dependent on the policies of Hitler and Mussolini. The article aims to faithfully present the consequences of the Jasenovac camp on the Serbian people and their national identity.

Keywords: Jasenovac Camp, Independent State of Croatia, the suffering of Serbs, World War II, concentration camps.

---

[1] Матаушић Наташа. Концентрациони логор Јасеновац: фотомонографија. Загреб: Спомен подручје Јасеновац, 2008. стр. 5-10.

[2] Panović Zoran. Da li iko u Srbiji zna kako se Bakarić obratio Srbima 1945: „Vi ste na svojim leđima izneli borbu…“ – Velika analiza odnosa Srba i Hrvata u Nedeljniku // Nedeljnik, 30. jul 2022. – Dostupno na: https://www.nedeljnik.rs/da-li-iko-u-srbiji-zna-kako-se-bakaric-obratio-srbima-1945-vi-ste-na-svojim-ledima-izneli-borbu-velika-analiza-odnosa-srba-i-hrvata-u-nedeljniku/  (12.04.2025.)

[3] Димић Марко. Масовни злочини над Србима у општини Козарска Дубица 1941 – 1945 // Геноцид над Србима у НДХ и устанак – Козара 1942 – 2022, зборник радова. Стр. 35-48. DOI:10.7251/ZRCIRRZTNL2301035D

[4] „Јерузалем пост“: Хрватска никада није одговарала за бруталне злочине // Борба за веру („Вечерње новости“), 13. јун 2013. Доступно на: http://borbazaveru.info/content/view/5852/37/ (12.04.2025.)

[5] Шапоњић Зоран. Писмо из Пребиловаца: Село у коме ни птице немају коме да певају // Искра – светла страна света. – Доступно на: https://iskra.co/reporteri/pismo-iz-prebilovaca-selo-u-kome-ni-ptice-nemaju-kome-da-pevaju/ (12.04.2025.)

[6] Svjedočanstva, put mučenika – Pavle Đurišić // Koreni. – Dostupno na: https://www.koreni.rs/svjedocanstva-put-mucenika-pavle-djurisic/ (12.04.2025.)

[7] Јовановић Бојан. Начин убијања у Јасеновцу – феноменологија највећег злочина // Печат – лист слободне Србије, бр. 789, 2023. – Доступно на: https://www.pecat.co.rs/2023/12/nacin-ubijanja-u-jasenovcu/ (12.04.2025.)

[8] Миладиновић Иван. Тито je прећутао злочине над Србима у Јасеновцу // Јадовно 1941. – Доступно на: https://jadovno.com/tito-je-precutao-zlocine-nad-srbima-u-jasenovcu/ (12.04.2025.)

[9] Smreka Jelka, Mihovilović Đorđe. Poimenični popis žrtava koncentracionog logora Jasenovac 1941–1945. Jasenovac, 2007.

[10] Dedijer Vladimir. Vatikan i Jasenovac. Beograd: Izdavačka radna organizacija „Rad“, 1987.

[11] Велимировић Николај, Владика. Најстрашнија инквизиција – у Свечаник календар  за просту 1954. годину.  стр. 60 – 66

[12] Јасеновац – геноцид и злочини Независне Државе Хрватске над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату – зборник саопштења и свједочења. Бања Лука – Доња Градина, 19-20. мај 2014. стр. 72-73.

[13] Pilipović Milan. Bošku Grgiću nagrada za „Tri broja na kalendaru“ // Moj Srbac. – Dostupno na: http://www.mojsrbac.info/novost/bosku-grgicu-nagrada-za-tri-broja-na-kalendaru-video/121803 (12.04.2025.)