Предложено истраживање нашег колеге Јурија Васиљевича Иванова бави се изузетно значајним догађајем у историји српског народа, али и читавог словенства – Косовском битком 1389. године и њеним последицама. У савременој историографији учврстило се једнозначно становиште да су Турци Османлије у овој бици победили српску војску. Аутор, на основу докумената и историјских чињеница, износи другачију верзију: победу на Косовом пољу однели су Срби.

Иванов је изложио прилично озбиљну аргументацију, коју је тешко оспорити и која поткрепљује његове закључке. И раније су поједини истраживачи износили мишљење да је турска победа на Косовом пољу веома сумњива. Међутим, тежина материјала нагомиланог током векова након Косовске битке потискивала је таква становишта.

При оцени чланка Ј. В. Иванова, сматрам да треба узети у обзир следеће околности. Као што је познато, историју пишу победници. Турци Османлије су готово пет векова држали под окупацијом балканске земље Словена. Турске хронике су током столећа наметале тврдњу о безусловној победи свемоћног турског султана, што се помиње и у овој публикацији.

Касније су таква тумачења могли подстицати западноевропски центри, на чијем су челу били католици и протестанти који су са омаловажавањем гледали на Словене и православље. Они су настојали да потисну независни словенски менталитет ради колонизације словенских територија. И српском племству је, почев од XV века, вероватно више одговарало да подржава тврдњу како су српске земље Турци освојили након тешког пораза на Косову, а не због издаје, међусобних сукоба и обрачуна локалних кнежева. То их је оправдавало пред сопственим народом и чинило лојалним према окупаторима.

Током готово пет векова крвожедно Османско царство доносило је несрећу не само Јужним Словенима него и Русији. Константинопољ, који је после 1453. године постао Истанбул, претворио се у једно од највећих тржишта робова, кроз које су прошли милиони Словена и Руса – мушкараца, жена и деце.

Ипак, тешко се може прихватити тврдња лица наведених у публикацији да је Косовска битка била најважнија битка средњег века. Сматрам, на пример, да су победа руских дружина под командом кнеза Александра Невског у бици на Чудском језеру 1242. године, као и битка код села Молоди у Подмосковљу 1572. године, када је руска војска од 20.000 војника под вођством војводе Михаила Воротинског разбила турско-кримску армаду од 120.000 људи, у најмању руку једнако значајне за читав словенски свет као и Косовска битка.

Међутим, страх средњовековне европске елите од најезде Турака Османлија повећао је значај Косовске битке. Чак је и француски краљ, како Иванов пише у свом чланку, свечано прославио победу Срба.

Ј. В. Иванов је аутор бројних публикација из области историје и културе прутско-дњестарског међуречја и Балкана, које су са пажњом примили руски, белоруски, српски и бугарски научници. Делатност Ј. В. Иванова награђена је 2014. године медаљом Савеза писаца Белорусије „За велики допринос књижевности”, 2025. године сребрном, а 2026. године златном медаљом Српске академије наука и уметности у Словенији, која је чланица Асоцијације европских академија.

Имајући у виду чињенице које је Иванов изложио, сматрам да исход Косовске битке и потоњи догађаји на Балкану захтевају даља истраживања.

Андреј АНТОНОВ,
први потпредседник Петровске академије наука и уметности,
секретар Савеза писаца Русије

По благослову Његовог високопреосвештенства митрополита минског и заславског Венијамина, патријаршијског егзарха целе Белорусије

Ниједан догађај из дуге историје Србије није оставио тако дубок и трајан утицај на националну свест Срба као Косовска битка, која се одиграла 28. односно 15. јуна 1389. године. Тога дана, недалеко од Приштине, у уској долини реке Ситнице, између два планинска венца, сукобиле су се две бројне војске: војска османског султана Мурата I (1326?-1389) и уједињена српска војска под врховном командом кнеза Моравске Србије Лазара Хребељановића (1329-1389).

У то време јединствена српска држава више није постојала, али је кнез Лазар, уз помоћ војвода Вука Бранковића (1345-1397) и Влатка Вуковића (?-1392), окупио војску локалних феудалаца, мада се његовом позиву нису сви одазвали.

Током битке, можда већ на самом њеном почетку, погинуо је султан Мурат I, као и његов старији син и престолонаследник Јакуб Челебија (?-1389). Данас се сматра да је млађи син погинулог султана, Бајазит (1354-1403), брзо преузео команду и успео да преокрене ток битке. Рањени кнез Лазар Хребељановић заробљен је и погубљен одсецањем главе. Битка је трајала неколико сати и била је изузетно жестока и крвава.

Треба напоменути да су одмах почеле да се шире међусобно неусклађене верзије о ономе што се догодило током битке. Тако се у Венецији, пет недеља након битке, још није знало ко је наследио Мурата и ступио на османски престо. Венецијански изасланик послат је турском двору са неодређеном поруком:

„Пре него што су ове галије испловиле из Венеције, чули смо, мада нејасно, за рат који се одиграо између великог господара Мурата, његовог оца, и кнеза Лазара, о чему су се говориле различите ствари којима није могуће веровати; ипак смо чули за смрт поменутог господара Мурата, због чега дубоко жалимо.”

Лукави и, по правилу, увек добро обавештени Млечани сигурно су знали за смрт султана Мурата I, али ни више од месец дана након Косовске битке нису знали ко је нови султан. Зато је изасланик код себе имао два писма, од којих је требало да употреби само једно, зависно од тога ко буде султан: једно за старијег Муратовог сина Јакуба, уколико се он нађе на престолу, а друго за млађег сина Бајазита, ако он заузме очево место. Веома опрезан тон писма, у којем се Турцима изражава саучешће поводом султанове смрти, али им се не честита победа – што би Млечани несумњиво учинили да су били сигурни у турску победу – пре указује на исход битке који није био повољан за Османлије [1].

Ова забуна са писмима такође изазива сумњу у „блиставу” улогу Бајазита током Косовске битке: наводно је после очеве смрти, без већих последица по исход битке, уклонио старијег брата и законитог наследника Јакуба; затим је одмах, на самом бојном пољу, ступио на султански престо и организовао снажан противудар на српску војску, који је Османлијама донео потпуну победу. До данас нису пронађени писани примарни извори из времена саме битке који би потврдили такав развој догађаја [2].

Могућ је и другачији ток догађаја на Косову. Пошто је изгубила главнокомандујућег, султана Мурата, и другу најважнију личност после њега, непосредног наследника Јакуба Челебију, османска војска повукла се са бојног поља. Бајазит, чак ни пет недеља касније, још није успео да приволи деморалисано племство и оружане снаге да му положе заклетву као новом владару и султану Османског царства. Штавише, за то му је било потребно још неколико година [3].

Највероватније су све живописне приче о изузетној Бајазитовој улози у победи над Србима касније измишљотине османских летописаца и историчара из времена када су почела да се састављају дворска, похвална житија турских владара, што се догодило тек крајем XV века. Као што је познато, до нас нису стигле османске хронике савремене Ертугрулу, Осману, Орхану, Мурату и Бајазиту I [4].

Томас Алан Емерт, почасни професор Колеџа Густавус Адолфус у Минесоти и историчар средње и источне Европе, специјализован за проучавање бивше Југославије, о томе каже:

„Тек 1512. године код Турака се појавио веома детаљан опис Косовске битке. Међутим, овај приказ Мехмеда Нешрија постао је главни извор за касније описе битке, не само у османском свету него и у западној Европи. (…) Он је очигледно намеравао да опише велику османску победу на Косову и зато је свој приказ умногоме преувеличао како би увећао турски успех. Његов садржај може се лако сажети: (…) хришћанске снаге биле су три пута бројније од турских” [5].

Према данас прихваћеној Бајазитовој биографији, готово до 1393. године, а можда и дуже, морао је у суровим локалним ратовима да доказује своје право на османски престо међу владарима анатолијских бејлика. Многи од њих су, одмах након погибије Мурата I на Косову, одбили да признају његову власт као незакониту и покушали да поново успоставе контролу над својим територијама [6].

О томе да се дуго сматрало како су управо Срби победили на Косову сведочи писмо француског витеза, публицисте, дипломате и државника Филипа де Мезијера (1327-1405), упућено из Париза енглеском краљу Ричарду II (1367-1400). Он недвосмислено тврди да су Турци поражени и да су претрпели огромне губитке:

„И да би милошћу Божјом мач поменутог Аморатуса био укроћен, исте године он је поражен у земљама Албаније. И он и његов син пали су у бици, као најхрабрији међу својим ратницима” [7].

Ђакон Игњатије Смолњанин (?-око 1405), који је пратио московског митрополита Пимена на путу у Константинопољ, приповеда како се дванаест дана после Косовске битке нашао на турској територији. Одмах је запазио да међу Турцима владају страх и паника, као и опасни немири који су приморали путнике да измене маршруту:

„Била је ова битка године 6897. Тако нам казиваху грађани. Пошто бејасмо у турској држави, беше велики метеж и многа смутња у тој земљи” [8].

И даље:

„И уплашивши се метежа, Пимен митрополит отпусти монаха Михаила у Цариград, а Михаил, епископ смоленски, мене, Игњатија, а Сергије, азовски архимандрит – свога монаха. И пођосмо из града Остравије у недељу пред Петровдан” [9].

Игњатије у свом казивању наводи и занимљиве појединости Косовске битке, које се разликују од каснијих описа. Он каже да су, након што је султана Мурата убио оклеветани слуга кнеза Лазара [10], Турци запали у пометњу, а Срби почели да их надвладавају:

„И због тога Турци дођоше у сметеност, и тада српске снаге с царем Лазарем почеше да надвладавају Турке” [11].

Затим каже:

„Тако Турци убрзо поставише Амуратовог сина Бајазита себи за цара” [12].

Потом додаје:

„И тако Турци почеше да надвладавају српског цара Лазара и његову војску, и ухватише српског цара, његове кнежеве, слуге и сву његову војску; једне побише, а друге рукама похваташе” [13].

На крају наводи:

„Заповеди Бајазит, цар турски, да српског цара Лазара мачем посеку” [14].

Игњатије своје казивање завршава речима о датуму битке и паници у Османском царству, наведеним на почетку [15].

Дуго су историчари сматрали да су Игњатијев опис битке и смрти вођа обеју војски, састављен 9. јула 1389. године [16], као и сама „Повест о цару Амурату”, најранија и најверодостојнија историјска сведочанства [17]. Међутим, „Повест о Амурату” накнадно је унета у Игњатијев текст приликом његовог укључивања у Никоновски летопис. Како је још руски историчар XIX века А. Н. Попов утврдио, „Повест о Амурату” заснована је на познијем делу Константина Филозофа, а њен првобитни аутор није познат [18].

Ипак, сам текст Игњатија Смолњанина, чак и са знатно касније уметнутом „Повешћу о цару Амурату”, има велику вредност за разумевање догађаја на Косову у јуну 1389. године и прилика насталих у Османском царству после битке.

Пре свега, распрострањени „метеж” и „смутња”, који су захватили турску државу и натерали чак и руске путнике да промене пут, по мишљењу аутора сведоче о тешком поразу турске војске на Косову и катастрофалном безвлашћу у Османском царству после изгубљене битке. Из овог сведочанства произлази да ни сами Турци нису знали шта да мисле и чине након огромних губитака своје војске, где је погинуо султан Мурат, који их је готово тридесет година водио из победе у победу, као и његов старији наследник Јакуб Челебија. Поред тога, у турској држави владали су немири повезани са борбом за власт и свим потресима који су је пратили [19].

Друго, након погибије султана Мурата од руке „чудесног хришћанског слуге”, код Турака је настала паника, односно „сметеност”, а Срби предвођени Лазарем почели су да их надвладавају. Тај тренутак, приказан на минијатури летописног зборника као Турчин на коњу за којим јуре Срби са подигнутим мачевима [20], често изостаје из познијих казивања. У њима се тврди да су мудре и предострожне Османлије успеле да сакрију султанову погибију и тако избегну панику у војсци и савладају Србе. Код Игњатија је, међутим, слика сасвим другачија и, према аутору, много ближа истини.

Треће, код Смолњанина нема ни речи о Бајазитовој херојској организационој улози током битке. Није он тај који, испуњен храброшћу и заповедничким духом, преузима османску војску у своје руке, већ га Турци сами „убрзо” постављају за „цара”. Нема ни убиства старијег брата Јакуба Челебије по Бајазитовој наредби. Он је, највероватније, до тог тренутка већ храбро погинуо на бојном пољу заједно са оцем, о чему говори Филип де Мезијер.

Најзанимљивије је што не само да можемо прочитати изворни летописни текст већ можемо и видети догађаје приказане на минијатурама Лицевог летописног свода [21].

На минијатури Бајазит, са круном и владарским жезлом у десној руци, седи на престолу са ослонцем за ноге. Поред њега, на позадини турских пукова и шатора, окупљене су, вероватно, старешине које се саветују и које су га поставиле на престо. „Цар” Лазар, са читавом војском, одвојен је од Османлија са два реда високих брда и, по свему судећи, стрпљиво чека да његови смртни непријатељи реше своје организационе проблеме и поново нападну Србе.

Поставља се питање да ли је сам летописац схватао апсурдност приказане сцене или је био човек веома удаљен од војних послова. У стварности, наравно, тако нешто није могло да се догоди: Срби не би дали Османлијама ни минут предаха, већ би појачали напад на деморалисаног противника и остварили коначну победу. Највероватније се управо тако и догодило [22].

Четврто, у „Повести о цару Амурату” нема никаквих подробности о смрти Лазара Хребељановића, осим тврдње да је „посечен” по Бајазитовој наредби. Ништа се не каже о околностима његовог заробљавања и погибије. Према мишљењу аутора, то подстиче савесне истраживаче да се не задовоље каснијим, крајње митологизованим верзијама Лазареве смрти, већ да наставе потрагу за истином.

Треба нагласити да Игњатије Смолњанин није био обичан случајни посматрач, већ веома просвећен и образован човек за своје време. Био је ђакон смоленског епископа Михаила и описао је путовање митрополита све Русије Пимена у Константинопољ 1389. године, као и сопствено касније ходочашће у Јерусалим.

У Игњатијевим записима, уз бројне географске појединости, описан је пут реком Дон, Азовским и Црним морем до престонице Византије. Описани су и обреди царског двора и цариградског патријарха, укључујући крунисање цара Манојла II 1391. године. Овај опис сачуван је у Никоновском летопису, као и у Татишчевљевој „Руској историји”. Игњатију се приписује и полууставом написан „Скраћени летописац”, који обухвата догађаје од 1254. до 1423. године [23].

О масовним нередима у Турској након Косовске битке сведочи и писмо византијског писца Димитрија Кидона (1324-1398), упућено прогнаном византијском цару Манојлу II Палеологу (1350-1425). Говорећи о погинулом султану Мурату I, Кидон пише:

„Тај проклети човек, који се веома презриво односио према Богу и Његовом наслеђу, а истовремено био веома дрзак према свима, сада је нестао и погинуо од руку оних за које је мислио да неће поднети ни вест о нападу који им се припрема, већ да ће се при самом његовом звуку бацити у море.”

У наставку писма Кидон види могућност да се искористе смутња и пометња које су завладале у Турској након султанове смрти и да се Византија коначно ослободи неподношљивог турског притиска. Он жали што цар ништа не предузима како би извукао највећу корист из турског пораза:

„И ево, твоје одсуство сада помрачује нашу радост због победе над нашим непријатељима” [24].

Према аутору, непристрасном истраживачу поново постаје јасно да убедљиве победе османске војске на Косову није било, већ да је реч о најтежем поразу, који је деморалисао Османлије и на дуже време увео читаво царство у смутњу и масовне нереде [25].

За разумевање догађаја на Косову посебан значај имају два писма босанског краља Твртка I [26]. Краљ Твртко I осећао се обавезним да брани државу „својих предака Немањића”, па је из Далмације послао војску од 20.000 људи – према неким подацима 10.000 или 15.000 – под командом великог војводе Влатка Вуковића, у помоћ свом савезнику и вазалу Лазару Хребељановићу [27].

У једном писму, написаном непосредно после Косовске битке, Твртко обавештава општину града Трогира, који му је припадао:

„Непријатељ хришћанства и православне вере, неверни Амурат, који је већ покорио многе народе (…) и који је дошао да узнемирава наше земље, намеравајући потом да нападне и ваше, дошао је са своја два сина и турским следбеницима и започео са Нама битку 15. јуна. Уз Божју помоћ, Ми смо однели победу над неверницима и оборили их на земљу тако да је мало њих сачувало читаве главе; иако смо и међу својима имали извесне губитке, они су били мали” [28].

Вероватно је Твртко I послао слично писмо и флорентинској општини. Иако оно није сачувано, о његовој садржини може се судити према одговору флорентинске општине, чији се нацрт чува у Фирентинском архиву. Писмо је написано неколико месеци после битке и њиме је Фиренца честитала босанском краљу велику победу над Турцима:

„Краљу Босне Стефану Твртку I, пресветлом и најхришћанскијем међу владарима!

Примили смо вест о преславној победи коју је Вашој Светлости подарила неизрецива милост Свемогућег и Вечног Бога, који са висина надзире своје стадо. Због победе којом се радују речи Вашег писма и ми се, срећни у души, заједно са Вашим Величанством неизмерно радујемо.

Радујемо се, иако смо ми, у свему одани Вама, већ одавно сазнали, и по гласинама и по многим извештајима, да је Вашем Величанству са небеса послат победнички тријумф. И нама је добро познато да су петнаестог дана протеклог месеца јуна, у страшном крвопролићу, оборени охола дрскост и необуздана гордост Амурата, Мухамедовог поклоника, који је насилно настојао да завлада франачким краљевством, намеравајући да са лица земље избрише хришћанску светлост и сећање на име нашег Спаситеља, и који је, дрско насрнувши на границе нашег краљевства, погинуо на земљи званој Косово поље, павши са својом многобројном војском и двојицом синова, у великом крвопролићу.

Срећно је поље таквог пораза, које ће кости погинулих чувати током многих векова као вечни споменик победе! Срећно је Босанско краљевство, којем је било намењено да води тако славан рат и под Христовом десницом однесе победу! Срећан је и дан блаженог Вита, пресветог мученика, славан и достојан сећања, када је било могуће победити тог заједничког непријатеља!

Срећан је и веома срећан одред од дванаест велможа, који је продро кроз непријатељске товаре и за њих привезане камиле, пробијајући себи пут мачевима, и храбро ушао у Муратов шатор! Најсрећнији је онај који је херојски убио тог моћног вођу, пробовши му мачем грло и бок; а срећни су и сви који су, поставши жртве убијеног вође, дали своје животе и пролили крв над његовим страшним телом, примивши мученичку смрт. Али од свих је најсрећније Ваше Величанство, освећено тако славном и заувек незаборавном победом!” [29].

О свим појединостима победе на Косову краља Твртка I известио је по повратку војвода Влатко Вуковић, који је командовао левим крилом уједињене српске војске и успешно се супротставио Бајазиту [30]. Штавише, познато је да је Влатко Вуковић већ током битке са својим искусним и храбрим ратницима постигао такав успех да је чак два пута свом краљу слао вест о победи хришћана над Турцима [31].

Треба још једном посебно нагласити да је Влатко Вуковић био изузетан и веома искусан војсковођа, не само Босанског краљевства него и свог времена. У августу 1388. године турска војска упала је у Хум. Турски упади нису били новост, али су их раније вршили мањи одреди. Овога пута османска војска бројала је 18.000 људи, а предводио ју је искусни Лала Шахин-паша.

Против Турака је изашла босанска војска под Вуковићевом командом. Само 7.000 Босанаца потпуно је разбило Турке код Билеће и нанело им тежак пораз. Шахин-паша је побегао са бојног поља. Била је то прва босанска победа над Турцима и османски упади су на извесно време престали [32].

Истог лета 1389. Влатко Вуковић је у две битке тешко поразио Мађаре, који су често нападали Босну са севера. Године 1390. „убедио” је градове Сплит, Трогир и Шибеник, као и острва Хвар, Брач и Корчулу, да се „добровољно” потчине краљу Твртку I. Краљ је умро 10. марта 1391. године, а годину дана касније умро је и Влатко Вуковић. Претпоставља се да је сахрањен у некрополи Бољуни код Стоца. На каменом крсту на његовом гробу пише:

„Овде лежи добри јунак и човек Влатко Вуковић” [33].

Зато су сведочанства Влатка Вуковића, непосредног учесника битке и једног од заповедника уједињене српске војске, изузетно драгоцена за разумевање догађаја и процену исхода битке. Писма краља Твртка I представљају државне акте Босанског краљевства настале у време Косовске битке и непосредно и недвосмислено говоре о великој победи српско-хрватских снага и њихових савезника над Османлијама.

Аутор истиче да се она не могу поништити или оспорити каснијим сведочанствима, разноврсним митовима, историјским и фолклорним измишљотинама, као ни инсинуацијама заинтересованих страна.

Занимљиво је да се непосредни учесник битке, кнез Лазар Хребељановић, уопште не помиње у писмима Твртка I, док се краљ, који није учествовао у бици, назива њеним победником. На први поглед може изгледати да Твртко I незаслужено приписује себи тријумф на Косову. Треба, међутим, имати у виду да је у то време био врховни владар и краљ не само Босне него и Србије и да се сматрао наследником царева и краљева из династије Немањића.

Сходно томе, Лазара је посматрао као свог вазала и поданика. Према средњовековном дворском обичају, победа вазала сматрала се победом његовог суверена. У том контексту највероватније треба разумети све похвале упућене краљу Твртку I.

Изненађује и тврдња у Твртковом писму о малим губицима „међу својима” у Косовској бици. Из писма није сасвим јасно да ли се то односи само на босански корпус под Влатком Вуковићем или на губитке читаве уједињене српске војске.

Губици у пуковима Лазара Хребељановића и Вука Бранковића могли су бити већи, па и знатно већи него код Влатка Вуковића, ако су примили главни удар Османлија, али тешко да је разлика могла бити драстична. Влатко није могао мирно и незаинтересовано посматрати жестоку битку у центру и на десном крилу српске војске, а да се не умеша. Нико га никада није оптужио за тако нешто – за разлику од Вука Бранковића, који је неправедно оптуживан за издају. Напротив, говори се о потпуном успеху његових одреда, који су одлучно нападали Турке, што потврђују и две победничке поруке послате краљу са бојног поља.

Успешна делатност Твртка I и Влатка Вуковића након Косовске битке такође сведочи да је Босанско краљевство располагало снажном војском, што не би било могуће да је босански корпус на Косову, заједно са остатком српске војске, претрпео огромне губитке. Такве губитке не би било могуће сакрити од становништва и суседних земаља после повратка корпуса.

Међутим, видимо сасвим другачију слику. Победнички поход краљевских пукова по северозападу Балканског полуострва није зауставила бројчана слабост нити кобни губици на Косову, већ прерана смрт великог краља и његовог славног војводе. Његово тело није спаљено четири века касније, као мумија Вука Бранковића, неправедно оптуженог за страшну издају.

Мит о огромним српским губицима на Косову, према аутору, оспоравају и каснији догађаји српске и светске историје. Довољно је пажљиво размотрити ток и исход Никопољске битке 25. септембра 1396. године, само седам година после Косовске, у којој је уједињена крсташка војска претрпела тежак пораз од Турака под вођством Бајазита I, који је у међувремену учврстио свој положај на османском престолу.

Корпус тешке српске коњице од 15.000 људи, под командом Стефана Лазаревића (1377-1427), сина Лазара Хребељановића, који је тада био Бајазитов вазал и савезник, задао је разоран ударац елитним крсташким јединицама и пресудно допринео њиховом поразу.

Године 1396. почео је последњи велики крсташки поход средњег века. Предводио га је Жигмунд Луксембуршки (1368-1437), краљ Угарске и Чешке, а један од најистакнутијих заповедника био је Жан Неверски (1371-1419), каснији бургундски војвода Јован Неустрашиви.

Војска је била истински међународна и састојала се од најбољих европских витезова и ратника. У њој су се борили Угари, Чеси, Бургунђани, Французи, Немци, Енглези, Шкоти, Италијани, Шпанци и Пољаци. На Балкану су им се придружили Власи кнеза Мирче Старијег (1355-1418), као и Бугари.

Крсташи су се 25. септембра 1396. године сукобили са војском султана Бајазита. Мирча Старији, који је добро познавао турску тактику, предлагао је да се први напад изведе лаком влашком коњицом, како би Турци били извучени из утврђења, а затим поражени нападом тешко наоружаних европских витезова.

Жан Неверски је, међутим, желео да лично стекне славу, па су његови витезови први напали и били поражени – најпре од стрелаца, а затим од турске коњице. Главне крсташке снаге кренуле су им у помоћ, издржале борбу са спахијском коњицом и упорно се бориле против јаничара.

Битка је углавном била изједначена све док се нису умешали Срби Стефана Лазаревића. Изненадним нападом из заседе оборили су Жигмундову заставу, после чега су Угари поклекли и побегли према бродовима, заједно са краљем. Власи су се, видећи да је даљи отпор бесмислен, повукли, а преостали витезови су погинули или пали у заробљеништво. Тако је син Лазара Хребељановића одиграо пресудну улогу у бици која је Османлије учинила господарима Балкана [34].

У једном извору овај тренутак је описан следећим речима:

„Са ужасом и запрепашћењем Европљани су гледали како из турског логора према њима јури тешка српска коњица Стефана Хребељановића. Одлични коњаници, који су мало заостајали за најбољим европским витезовима, сада су ратовали под полумесецом! Син јунака хришћанског света постао је издајник и вазал непријатеља, а његове трупе пресудно су допринеле поразу крсташа, напавши из заседе остатке њихове војске” [35].

Одакле се у Моравској Србији, само седам година касније, појавила тако бројна војска, приближно исте величине као на Косову, ако је – како су вековима тврдили многи аутори – Србија након Косовске битке остала без снага и ратника способних да је бране од бројних спољних непријатеља? Из тога аутор закључује да српска војска није нестала на Косову са Лазаром Хребељановићем и да је краљ Твртко I био у праву када је говорио о малим губицима „међу својима”.

И данас се могу чути следеће „истине”:

„Обе војске биле су уништене у бици. И Лазар и Мурат су погинули, а остаци њихових војски повукли су се са бојног поља. Србима је остало премало људи да би ефикасно бранили своје земље, док су Турци на истоку имали много више трупа” [36].

Истакнути српски историчар XX века Владимир Ћоровић (1885-1941) у свом капиталном делу Историја српског народа тврди:

„У Моравској Србији су одмах схватили значај и могуће последице битке, јер у њој није погинуо само кнез Лазар, оставивши малолетног сина Стефана за наследника; погинуло је готово целокупно племство, а велики су били губици и међу обичним војницима. У земљи је брзо преовладало мишљење да нема довољно снага за отпор новом турском или неком другом нападу” [37].

Познати савремени историчар Жељко Фајфрић, позивајући се на средњовековне ауторе, пише:

„За Србију је Косовска битка била потпуна катастрофа, јер су се тог кобног дана борили сви који су били достојни да се боре, а већина је погинула. Страшан страх владао је и зато што није било ниједног кутка Србије у којем неко није погинуо на Косову.

‘И тада не беше места у целој земљи где се не чујаше тужни глас плача и вапаја, који се ни са чим не може упоредити, тако да се ваздух испуни јецајима, као да на свим местима плаче Рахиља и не жели утеху – не само због своје убијене деце него и због изабраног господара, јер њега више није било, као што није било ни њих’ (Константин Филозоф).

Србија је изненада остала без читавог једног нараштаја, а готово сва крупна властела остала је на бојном пољу. ‘Тога дана сломљена су крила јадном Србину; тога дана изгубише све своје господаре и, оставши без главе, пођоше у ропство другом господару’ (Казивање о Косовској бици)” [38].

Исто питање о неочекивано снажној и бројној српској војсци после Косова поставља се и при разматрању Ангорске битке, вођене 20. јула 1402. године, у којој је Бајазит I претрпео тежак пораз од емира Тимура (1336-1405) и пао у заробљеништво.

После битке Тимур је освојио готово читаву Малу Азију, а Бајазитов пораз довео је до сељачких побуна у Османском царству и међусобних ратова његових синова. Српски корпус под командом Стефана Лазаревића налазио се на десном крилу османске војске. Један извор наводи да су Срби на почетку битке снажно потиснули Тимурово лево крило и да је морао да ангажује значајне снаге како би зауставио њихов продор [39].

У другом извору наводе се још живописније појединости:

„Бајазит је изабрао добар положај и заштитио позадину планинама, али је, настојећи да надокнади непријатељску бројчану надмоћ, ослабио крила, окупивши најбоље трупе у центру и очекујући фронтални удар. Тимур је, међутим, ударио на лево крило, на Хребељановићеве Србе. Његова коњица свом снагом обрушила се на српске одреде. Неочекивано, Срби нису поклекли и одбили су први напад. Тимур је потом био принуђен да пошаље и десни део своје војске, али су Срби поново издржали.

Убрзо су татарски вођи почели да прелазе на Тимурову страну, а затим су и многи ратници из бејлика, видевши своје старешине у непријатељским редовима, издали Бајазита. Ако трећина војске пређе непријатељу – то је крај” [40].

Када су видели издају Татара, Срби су се брзо, али у уређеним борбеним редовима, повукли са бојног поља.

Произлази да су постојаност и борбена вештина Срба Стефана Лазаревића умало постале узрок пораза, или бар озбиљног неуспеха, самог „Потресача света”, емира Тимура, у бици код Ангоре, само тринаест година после Косовске битке. Поново се поставља питање историчарима који тврде да је војска Лазара Хребељановића готово у потпуности изгинула на Косову заједно са својим заповедником.

Таписерија у замку Шенонсо

Савремена средства електронске комуникације понекад доносе неочекивана открића и мењају вековима укорењена схватања историјских догађаја. Аутор овог истраживања недавно се упознао са раније непознатом, али значајном информацијом: у француском замку Шенонсо налази се средњовековна таписерија величине 3,5 пута 5,5 метара, настала крајем XVI века и некада у власништву француске краљице Марије Медичи (1575-1642), на којој је приказана Косовска битка 1389. године [41].

У водичу кроз замак, на 18. страни, пише:

„У овом предворју остала је нетакнута рестаурација из XIX века, коју је за госпођу Пелуз, тадашњу власницу, извео архитекта Роге, ученик Виоле-ле-Дика. Обратите пажњу на таписерију из Ауденардеа из XVI века, која приказује ‘Битку на Косову пољу’ од 15. јуна 1389. године. Исход ове битке, у којој су се сукобиле војске хришћанских балканских кнежева и Османског царства, није једнозначан. После ње су српска кнегиња Милица и султан Бајазит I закључили мир” [42].

Реч је о веома занимљивом податку, у којем се изричито наводи да исход Косовске битке није једнозначан.

Један аутор који је посетио замак и видео таписерију пише:

„У објашњењу уз таписерију наводи се шта она приказује, да је реч о Косовској бици 1389. године и ко су били њени учесници, али и да је то била најважнија битка средњег века у Европи. Такође пише да је, због исхода битке, француски краљ Шарл VI наредио да звоне звона у свим француским црквама у част победе хришћанске војске над Турцима и да је лично отишао у Нотр Дам како би се тим поводом помолио.

Француски краљ је наредио да се у Нотр Даму служи Te Deum. Помињу се и цар Лазар и Милош Обилић. Објашњено је и да је у средишњем делу таписерије приказан патријарх Спиридон како благосиља српску војску, док је у горњем левом делу приказана турска војска у повлачењу” [43].

Исти аутор покушава да објасни узроке каснијег извртања исхода Косовске битке:

„Данашњи наратив је, међутим, сасвим другачији. Јасно је зашто Турци тако говоре о рату – реч је о престижу. Велики султан и велика турска војска не могу бити поражени у бици, нити султан може бити убијен у боју. То је могуће само преваром.

И српски наратив о поразу има други смисао. Прво, за време турске окупације није било дозвољено говорити о победи над Турцима. Друго, требало је сачувати Цркву и веру. Срби су били под сталним притиском да приме ислам; неки су га примили у Босни, Херцеговини и Расу. Властела се преобраћала ради имовине и титула, а народ да би преживео” [44].

Слично тврди и популарна српска блогерка Валечка Српска:

„Османска војска повукла се после Косовског боја као поражена страна. Турске хоџе, једини писмени људи, веродостојно приказују битку и њен ток све до тренутка када треба рећи да су поражени. Као верници, нису смели да кажу да је Алахова војска поражена. Они приповедају све док не дођу до тог места, а затим ту застају и закључују да Алахова војска не може бити поражена.

На Косову им се догодило нешто разорно, што се није поновило ни у једној другој бици од многих које су водили у Европи, Азији и Африци. Чак су и турски летописци Леши, Заедин и Шукрулах подробно описали Муратову смрт и у својим записима признали пораз” [45].

Она такође говори о таписерији у замку Шенонсо:

„Француски краљевски замак Шенонсо. Испред собе Катарине Медичи, на првом спрату, виси огромна таписерија која приказује Косовску битку, најважнију битку средњег века у Европи. Испод таписерије пише да је посвећена највећем јунаку у историји човечанства, Милошу Обилићу. У част српске победе седам дана нису звонила само звона Нотр Дама него и звона свих француских цркава” [46].

Први који је ширу јавност упознао са јединственим артефактом у Француској био је историчар и професор париске Сорбоне, доктор Бошко Бојовић, који је током туристичког обиласка замка открио ову монументалну таписерију, засићену бојама Косовског поља [47].

Професор Бошко Бојовић је у интервјуу за Спутњик изјавио да није познато када се тачно таписерија појавила у замку, који је током дуге историје више пута мењао власнике, а од 1913. године припада породици индустријалаца Меније, која га је претворила у музеј.

Он истиче да је несумњиво реч о дворској таписерији, вероватно с краја XVI века. Такве таписерије величине пет и по пута три и по метра нису могли себи да приуште људи који нису припадали двору. Израђиване су месецима, а понекад и годинама, и биле су изузетно скупе [48].

У покушају да сазна више о пореклу и наручиоцу таписерије, Бојовић је отишао у белгијски град Ауденарде, где су се у XVI и XVII веку налазиле огромне ткачке радионице и мануфактуре са више од 100.000 радника. На основу истраживања, он са сигурношћу тврди да таписерија потиче из тих фламанских радионица.

У Ауденардеу се налазе музеј посвећен таписеријама и велики архив са хиљадама уговора у којима су наведена имена наручилаца. Према професоровом мишљењу, могуће је утврдити име наручиоца косовске таписерије, али су за то потребна дубока и темељна истраживања, која захтевају много времена и напора.

Бојовић каже:

„Марина Ванвелден, стручњак за ове таписерије, такође се заинтересовала за њих, јер се, поред битака Александра Великог, на њима приказују и догађаји и битке из западне Европе. Према њеном мишљењу, могуће је да постоји јединствен, међусобно повезан циклус слика у којем је приказан и догађај са Балкана – Косовска битка.”

Професор тврди да је таписерија Косовска битка део ширег циклуса и да вероватно није једина таписерија на ту тему. Према његовим речима, постоје назнаке да се један део тог циклуса налази у колекцији Ива Сен Лорана [49].

На питање да ли то значи да не знамо колики се значај Косовској бици придавао у оно време, историчар је одговорио да се суштина управо у томе и састоји.

„Коментар уз таписерију, који описује њен садржај, каже да је реч о Косовској бици 1389. године, наводи учеснике и тврди да је то најважнија битка средњовековне Европе. Такође пише да је француски краљ Шарл VI наредио да звоне звона у свим француским црквама у знак победе хришћанске војске над Турцима и да је лично посетио Нотр Дам како би се тим поводом помолио.”

Професор додаје да се на таписерији не помиње само краљева наредба да се у Нотр Даму служи Te Deum већ и цар Лазар и Милош Обилић. Објашњено је да је у средишту таписерије приказан патријарх Спиридон како благосиља српску војску, док је у горњем левом углу приказана турска војска у повлачењу [50].

Туристички водич Ен Фостер прокоментарисала је да „анђели уништења” на таписерији исмевају турску војску и терају је у бекство. Према њеном мишљењу, таписерија је могла настати после велике хришћанске поморске победе у бици код Лепанта 1571. године, прве велике победе над Османским царством после Косова [51].

Пошто се турска војска повукла са Косовског поља, а победником се сматрао онај ко је остао на њему, прослављена је победа српске војске. Професор Бојовић, међутим, каже да тачан исход битке није познат, иако се повукла управо турска војска, како би Бајазит могао да заузме престо после Муратове смрти.

Независно од исхода, он истиче значај битке:

„Постоје битке, попут Бородинске, чији исход није јасан, али које имају своје последице. Бородинска битка била је нерешено војно питање, али се у суштини завршила руском победом. Овде се, према натпису на Косовском стубу деспота Стефана Лазаревића из 1402. године, говори о победи хришћана. И други извори ближи догађају говоре о хришћанској победи. Политичке последице су, међутим, биле другачије” [52].

Историчар сматра:

„Косовска битка отворила је пут Турцима, јер им је постала доступна Моравска долина, а она представља капију Балкана и пут према средњој Европи. Познато је да је Косовска битка имала огроман одјек у Европи и светски значај са становишта геостратешких и историјских последица.”

Истичући да се може рећи како Косовска битка у извесном смислу траје и данас, Бојовић додаје:

„Косово је увек имало геостратешки значај. Налази се у средишту Балкана, готово подједнако удаљено од три мора. Велике битке водиле су се и пре и после Косовске битке. Није чудно што и данас на простору Косова, у Моравским и Вардарским долинама, велике силе ломе копља, а њихови марионети, њихови пешаци, отимају и боре се за ову територију“, — наглашава Бојовић [53].

Гоблен „Битка на Косову“, који се чува у замку Шенонсо на Луару, по речима Бојовића, није само израз поштовања и респекта према српској војсци, већ може постати и извор нових сазнања о овој битци. „Очигледно је да постоје и други непознати извори, како се види из овог гоблена. Индиректни, али постоје, и оно што се још може наћи у архивама, хроникама, у старим текстовима.

Несумњиво, постоји много више него што знамо“, рекао је историчар, завршивши своју дугу каријеру као професор на чувеној Сорбони [54]. У збирци посвећеној 630. годишњици Косовске битке стоји: „У исто време, прави разлози, ток и последице Косовске битке и даље су предмет дискусија професионалних историчара. Сведочанства забележена одмах после битке говоре о победи Срба, док каснији извори говоре о поразу Лазареве војске и губитку независности Србије. Народно сећање понекад је до непрепознатљивости изменила стварне догађаје. Последња гозба кнеза Лазара, на пример, пореди се са Тајном вечером, а издаја Вука Бранковића, која се вероватно није десила у стварности, упоређује се са издајством Јуде Искариота. У фолклорним верзијама помешани су наративи о Косовској бици из 1389. године и боју из 1448. године, који се догодио недалеко од Косова, а ток битке обрастао је бројним паралелама са Јеванђељем.

Међутим, сећање на Косовску битку и даље одређује тежње да се одбрани сопствена земља, историја и култура у условима трагичних искушења која су задесила српски народ крајем XX и почетком XXI века. Аутор овог истраживања настоји да објективно размотре догађаје Косовске битке. И износи значајне аргументе који сведоче о победи окупљене српске војске над Османлијама 1389. године на Косову пољу. Он је солидаран са професором Бојовићем: требало би да постоје и други, раније непознати, извори у архивама који потврђују тријумф Срба. Штавише, аутор је већ у својим радовима навео такве податке, које је пронашао у Русинско-тиверском летописном збирку Русина Северне Молдавије. Несумњиво је – истраживања на ову тему треба наставити.

Литература и појашњења:

1. Жељко Фајфрић. Света лоза кнеза Лазара. 8. Смрт кнеза Лазара. Интернет издање. ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ ЈА НУС. Технологије, издаваштво и агенција Београд, јун 2000. Пројекат Растко Грачаница – Историја. (У преводу на руски језик). URL: https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-lazarevici_c.html#_Toc485973877 Последњи приступ 28.07.2026.

2. Јуриј Иванов. ЕЛЕНА ЕКАТЕРИНА РАРЕШ-БРАНКОВИЋ И ГЕОРГИЈ ФРАНЦИСК СКАРИНА – ЗАЈЕДНИЧКА БОРБА СА ОСМАНСКИМ И ДРУГИМ МИТОВИМА О БИТЦИ НА КОСОВОМ ПОЉУ. ПАНТУРКИЗАМ ДАНАС Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. септембра 2025. године на Институту за политичке студије, Београд. С.498.

3. Тамо исто. С.498.

4. Kaçar H. A Mirror for the Sultan: State Ideology in the Early Ottoman Chronicles, 1300-1453. — 2015. (енгл.).

5. Примарни извори The Battle of Kosovo: Early Reports of Victory and Defeat by Thomas A. Emmert из Kosovo: Legacy of a Medieval Battle. Emmert, Thomas A. “The Battle of Kos”.

Косово: Први извештаји о победи и поразу” (PDF). Архивирано са оригинала (PDF) 1. марта 2023. URL: https://web.archive.org/web/20230301220618/https://cmes.arizona.edu/sites/cmes.arizona.edu/files/Background%20-Battle%20of%20Kosovo%20poetry.pdf Последњи приступ 28.07.2026. 6. Бајазид I Молнијеносни. РУВИКИ. URL: https://ru.ruwiki.ru/wiki/%D0%91%D0%B0%D1%8F%D0%B7%D0%B8%D0%B4_I#CITEREFAkgunduz;_Ozturk2011 Последњи приступ 27.07.2026. 7. Филип де Мезје и његова порука краљу Ричарду. Маршандис, Ален 2010 • In Moyen Age: Revue d'Histoire et de Philologie, 116 , стр. 6. 8. Лицеви летописни збир XVI века. Руска летописна историја. Књига 10. 1381-1392 гг. – М.: ООО „Фирма „АКТЕОН““, 2014. стр.305. URL: https://runivers.ru/bookreader/book594269/#page/1/mode/1up Последњи приступ 29.07.2026. 9. Тамо исто. стр.306. 10. Тамо исто. стр.301. 11. Тамо исто. стр.302. 12. Тамо исто. стр.303. 13. Тамо исто. стр.304. 14. Тамо исто. стр.305. 15. Тамо исто. стр.305-306. 16. Историјски гласник: орган Друштва историчара СР Србије, Издање 1. Друштво, 1994. 17. Ломоносов М. Руски историјски извори о косовској бици 1389. — Перм: издавачка кућа Пермског државног универзитета, 2005. 18. Попов А.Н. Преглед хроника руске редакције. – Део 2. – М., 1869. – 293 стр. 19. Јуриј Иванов. ЕЛЕНА ЕКАТЕРИНА РАРЕШ-БРАНКОВИЋ И ГЕОРГИЈ ФРАНЦИСК СКАРИНА – ЗАЈЕДНИЧКА БОРБА СА ОСМАНСКИМ И ДРУГИМ МИТОВИМА О БИТЦИ НА КОСОВОМ ПОЉУ. ПАНТУРКИЗАМ ДАНАС Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. септембра 2025. године на Институту за политичке студије, Београд. стр. 499-500. 20. Лицеви летописни свод XVI века. Руска летописна историја. Књига 10. 1381-1392. – М.: ООО „Фирма „АКТЕОН““, 2014. стр. 302. URL: https://runivers.ru/bookreader/book594269/#page/1/mode/1up Последњи приступ 29.07.2026. 21. Исто, стр. 303. 22. Јуриј Иванов. Јелена Екатерина Рареш-Бранковић и Георгиј Франциск Скорина — заједничка борба са османским и другим митовима о бици на Косовом пољу.

Елена Екатерина Рареш-Бранковић и Георгије Франциск Скорина — заједничка борба против османских и других митова о боју на Косову пољу. Pan-Turkism Today: Зборник научних радова са Међународне научне конференције одржане 22. септембра 2025. године у Институту за политичке студије, Београд (2025). Чланак 33 (стр. 490). 23. Путовање ђакона Игнатија у Цариград и Јерусалим // Приче руског народа / Скл. И. Сахаровым. — 3. изд. — Санкт Петербург: Тип. Сахарова, 1849. — Т. 2. Електр. верзија – URL: https://viewer.rsl.ru/ru/rsl01004460785?page=541&rotate=0&theme=white Последњи приступ 30.07.2026. 24. Византијски речник: у 2 т. / [Скл. Општа уред. К.А. Филатов]. Санкт Петербург: Амфора. ТИД Амфора: РХГА: Издање Олега Абишка, 2011, т. 1, стр. 351. 25. Јуриј Иванов // Нав. рад. стр. 491. 26. Краљ Твртко I (Стефан (Степан) Твртко I Котроманић / Stefan (Stefan) Tvrtko I Kotromanić, око 1338 — 10. март 1391) — босански бан из династије

Котроманићи у 1353—1366 и 1367—1377 годинама, први краљ Босне и Србије у 1377—1391 годинама, краљ Далмације и Хрватске од 1390. „Твртко I“ // Велика совјетска енциклопедија. М.: Совјетска енциклопедија, 3. издање, у 30 томова, 1969—1978. 27. Ћошковић, Пејо (2009), Котроманићи (на српскохрватском), Институт за лексикографију Мирослав Крлежа. 28. Жељко Фајфрич. Свето порекло кнеза Лазара. Поглавље 8. Смрт кнеза Лазара. Интернет-издање. Извршни продуцент и спонзор ЈАНУС. Технологије, издавачка кућа и агенција Београд, јун 2000. URL: https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-lazarevici_c.html#_Toc485973877 Последњи приступ 01.08.2026; Вучинић, Вејн С; Емерт, Томас А. (1991). Косово: наслеђе средњовековне битке. Универзитет Минесоте. ISBN 9789992287552. 29. Исто тамо. 30. Влатко Вуковић Косача. Водич кроз Босну и Херцеговину. URL: https://bih-ru.com/vlatko-vukovic/ Последњи приступ 28.07.2026. 31. Владимир Ћоровић: Историја српског народа. Поглавље: Битка за

 за Косово. УРЛ : хттпс://wеб.арцхиве.орг/wеб/20160409190705/хттп://www.растко.орг.рс/растко-бл/историја/цоровиц/историја/3_11.хтмл Последњи приступ 18.07.2025. 32 . Влатко Вуковић Косац. Босна и Херцеговина туристички водич. УРЛ : хттпс://бих-ру.цом/влатко-вуковиц/ Последњи приступ 28.07.2026; Ћирковић , Сима М. (1964). Историја средњовековне босанске државе (језик: српско-хрватски). Комора Српске књиге. стр . 157–158; 33 . Иван Ловреновић (1998). “Адриан Хастингс, Јужни Словени”. УРЛ : хттпс://транслатед.турбопагес.орг/проxy_у/ен-ру.ру.72ee2e14-68ad7254-d9ed2316-74722d776562/иванловреновиц.цом/цланци/сарајевски-дневник/адриан-хастингс-јузни-славени

Последње приступање 27.07.2026; Игор Курукин. Вековна рана: како једна битка одредила судбину Балканског полуострва. Материјал објављен у часопису „Око света“ бр. 2, фебруар 2009, делимично ажуриран у октобру 2023. URL: https://www.vokrugsveta.ru/vs/article/6610/ Последње приступање 02.08.2026. 35. Успон и пад султана | Бајазид Блиц. LETA. Светска историја без лажне науке. URL: https://leta-media.ru/vzlet-i-krah-sultana-bayazid-molnienosnyy/ Последње приступање 27.07.2025. 36. Фајн, Џон В.А. (1994). Балкани касног средњег века: критички преглед од краја XII века до османског освајања. Универзитетско издавачтво Мичигена. ISBN 0-472-08260-4. 37. Владимир Ћоровић: Историја српског народа. Поглавље: Битка за Косово. URL: https://web.archive.org/web/20160409190705/http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_11.html Последње приступање 27.08.2025. 38. Жељко Фајфрич. Свето порекло кнеза Лазара. Поглавље 9. После битке. – Поглавље 10. Питања наслеђа.

– Поглавље 10. Питања наслеђа. – Интернет издање. Извршни продуцент и спонзор ЈАНУС. Технологије, издаваштво и агенција Београд, јун 2000. URL: https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-lazarevici_c.html#_Toc485973877 Последњи приступ 27.07 2015; Историјска реч о кнезу Лазару. Непознати из манастира Раваница (1392-1398). Из часописа Црногорско-приморске митрополије „Светигора“, бр.61, 1997. Превод И. Јевстафијеве. URL: https://pravoslavie.ru/put/sv/vidovdan.htm Последњи приступ 28.08.2026; Чернова М.А. Турско освајање у делима словенских аутора XV-XVI века. КГПУ им. В.П. Астафјева. Записи рубрике „Културна дешавања као одраз друштвених процеса. 2012“ URL: https://web.archive.org/web/20160312103708/http://polyclub.info/konfa/chernova-m-a-kgpu-im-v-p-astafeva/ Последњи приступ 29.08.2026; Константин Филозоф. Живот деспота Стефана Лазаревића. Преузето из: Константин Филозоф, Повест о словима (Сказање о писменима) – Живот деспота Стефана

Лазаревић, Стара српска књижевност у 24 књиге, прилагођавање на савремени српски језик Лазар Мирковић; редакција превода Гордана Јовановић; приредила Гордана Јовановић, Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 1989. URL: https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/konstantin-zitije_desp_stefana_c.html Последње посећено 28.08.2025. 39. Битка код Анкаре између Амира Темура и султана Бјазида 20. јула 1402. године. Тестови из историје. URL: http://testhistory.ru/history.php?id=his_3_140 Последње посећено 28.07.2026; 40. Усpon и пад султана | Бјазид Брзоплети. LETA. Светска историја без лажне науке. URL: https://leta-media.ru/vzlet-i-krah-sultana-bayazid-molnienosnyy/ Последње посећено 27.07.2025; Бјазид I Брзоплети. ХРОНОС. Династије владара. URL: https://hrono.ru/biograf/bio_b/bayazid1.php Последње посећено 28.07.2025. 41. Ренесансни тепих са мотивима Косовске битке (16. век) у замку Шенонсо, Француска. Косовски мит.

https://translated.turbopages.org/proxy_u/en-ru.ru.9c78dca1-6a6df3b0-91b32038-74722d776562/https/en.wikipedia.org/wiki/Kosovo_Myth. Последње коришћење 01.08.2026. 42. Château de CHENONCEAU. Замак Шенонсо, замак Дама. Гид-по-шенонсо.pdf. Стр.18. URL: http://visitefrance.ru/wp-content/uploads/2020/02/%D0%B3%D0%B8%D0%B4-%D0%BF%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BE.pdf?ysclid=msa1xbd1gs189400701 Последње коришћење 01.08.2026. 43. DZ4NGRIZALOSAUR. Блог. 28. јуна 2026. Видовдан, заиста. Категорија: Историја. URL: https://uctopuockon-pyc.livejournal.com/8893925.html Последње коришћење 01.08.2026. 44. Исто тамо. 45. Валечка Српска. ВКонтакте. 1. јануара 2024. URL: https://vk.ru/wall709060918_41750?ysclid=msati1qcsi568304984 Последње коришћење 03.08.2026. 46. Исто тамо. 47. Откриће монументалног тепиха боја на Косову. Аутор: TheSrpskaTimes. 13.07.2020. URL: https://thesrpskatimes.com/discovery-of-the-monumental-tapestry-of-the-battle-of-kosovo/ Последње посећено 03.08.2026. 48. Исто тамо. 49. Исто тамо. 50. Исто тамо. 51. Исто тамо. 52. Исто тамо. 53. Исто тамо. 54. Исто тамо. 55. Србија, словенски свет и њихови суседи (поводом 630 година од битке на Косову пољу): материјали Међународне научно-практичне конференције / Науч. уредник, саст. Е.Г. Вартанјан, О.В. Матвејев. – Краснодар: Изд-во „Традиција“, 2019. Ст. 4. URL: https://kubsu.ru/sites/default/files/faculty/sbornik_csi_2019_serbiya.pdf Последње посећено 02.08.2026; 56. Јуриј Иванов. Јелена Екатерина Рареш-Бранковић и Георгиј Франциск Скорина — заједничка борба са османским и другим митовима о битци на Косовом пољу. Pan-Turkism Today: Collection of Scientific Papers from the International Scientific Conference Held on September 22, 2025, at the Institute for Political Studies, Belgrade (2025). Члан 33 (стр. 487–505); Јуриј Иванов. ЈЕЛЕНА ЕКАТЕРИНА РАРЕШ-БРАНКОВИЋ И ГЕОРГИЈ ФРАНЦИСК СКАРИНА – ЗАЈЕДНИЧКА БОРБА СА ОСМАНСКИМ И ДРУГИМ МИТОВИМА О БИТЦИ НА КОСОВОМ ПОЉУ. ПАНТУРКИЗАМ ДАНАС Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. септембра 2025. године на Институту за политичке студије, Београд. С.497-514; Јуриј Иванов, Елена Екатерина Рареш-Бранковић и Георгиј Франциск Скарина. САБОРНИК СРПСКО-РУСКИ. Надређена категорија: ССР. Категорија: Ауторски погледи… Објављено 23. јул 2026. URL: https://sabornik.rs/index.php/autorski-pogledi/3673 %D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D1%80%D0%B5%D1%88-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98-%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%81%D0%BA-%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0 Последње посећивање 04.08.2026.

Јуриј ИВАНОВ, редовни члан Славјанског оделења Петровске академије наука и уметности, председник Молдавско-Белоруске међународне књижевне секције, председник Ришканског општинског филијала „Елегија“ Савеза писаца Молдавије имени А.С. Пушкина.

Победа сербов на Косовом поле в 1389 г. и гобелен Марии Медичи в замке Шато де Шенонсо

Предлагаемое исследование нашего коллеги Юрия Васильевича Иванова затрагивает весьма значимое событие истории сербского народа, да и всего славянства – битва на Косовом поле в 1389 году и его последствия. В современной историографии закрепилось однозначное суждение о победе турок-османов в этом сражении над войском сербов. Автор на основе документов и исторических фактов выдвигает иную версию: победа на Косовом поле была одержана сербами.

Ивановым представлена достаточно серьёзная аргументация, которую трудно опровергнуть и которая подтверждает его выводы. Ряд исследователей и ранее высказывали мнения, что победа турок на Косовом поле весьма сомнительна. Но груз имевшихся материалов, сложенный веками после Косовского сражения, подавлял эти суждения.

При оценке статьи Ю.В. Иванова, полагаю, стоит учитывать следующие обстоятельства. Как известно, историю пишут победители. Почти пять веков турки-османы оккупировали балканские земли славян. И турецкие хроники на протяжении столетий внушали окружающим утверждения о безоговорочной победе всемогущего турецкого султана. О чём упоминается в данной публикации.

Впоследствии эти наработки могли продвигать западноевропейские центры, во главе которых находились католики и протестанты, пренебрежительно смотревшие на славян и Православие. Стремившиеся к подавлению независимого славянского менталитета в целях колонизации их территорий. Да и сербской знати, начиная с 15 века, полагаю, было более предпочтительно поддерживать суждения, что сербские земли оказались захвачены турками в результате жестокого поражения в Косово, а не в результате предательства, междоусобиц и выяснения отношений местных князей. Это оправдывало их перед собственным народом и делало лояльными по отношению к оккупантам.

На протяжении почта пяти веков кровожадная империя османов несла горе не только южным славянам, но и Руси-России. А Константинополь, после 1453 года став Стамбулом, стал крупнейшим невольничьим рынков, через который прошли миллионы славянорусов – мужчин, женщин, детей.

Однако вряд ли можно согласиться с высказываниями приведённых в публикации лиц, что Косовская битвы была важнейшей битвой Средневековья. Полагаю, к примеру, что победа русских дружин под командованием князя Александра Невского в Чудском побоище в 1242 году, битва у деревни Молоди в Подмосковье 1572 года, когда 20-тысячное русское войско под руководством воеводы Михаила Воротынского разгромило 120-тысячную турецко-крымскую армаду, как минимум, не менее значимы для всего славянского мира, чем Косовское сражение.

Но страх средневековой европейской элиты перед нашествием турок-османов повысил статус Косовской битвы. И даже король Франции, как пишет Иванов в своей статье, торжественно отмечал победу сербов.

Ю.В. Иванов – автор многих публикаций по исторической и культурной тематикам Пруто-Днестровского междуречья и Балкан, которые были со вниманием восприняты российскими, белорусскими, сербскими и болгарскими учёными. Деятельность Ю.В. Иванова отмечена в 2014 году медалью Союза писателей Беларуси «За большой вклад в литературу». В 2025 году серебряной медалью и в 2026 году золотой медалью Сербской академии наук и искусств (Словения), входящей в Ассоциацию Европейских академий.

С учётом изложенных Ивановым фактов итоги Косовской битвы и последующие балканские события, считаю, требуют дальнейшего изучения.

Андрей АНТОНОВ, первый вице-президент ПАНИ, секретарь Союза писателей России

***

По благословению Его Высокопреосвященства Митрополита Минского и Заславского Вениамина, Патриаршего Экзарха всея Беларуси

Ни одно событие из долгой истории Сербии не оставило такого глубокого и продолжительного влияния на национальное самосознание сербов, как Битва на Косовом поле, произошедшая 28 (15) июня 1389 года. В этот день неподалёку от Приштины, в узкой долине реки Ситницы, между двух горных хребтов сошлись два многочисленных войска: османского султана Мурада I (1326(?)-1389) и объединённого сербского войска под верховенством князя Моравской Сербии Лазаря Хребеляновича (1329-1389).

На тот момент единого сербского государства уже не существовала, но князь Лазарь с помощью воевод Вука Бранковича (1345-1397) и Влатко Вуковича (? -1392) собрал войско из местных феодалов, однако далеко не все откликнулись на его призыв.

Во время битвы, возможно в самом её начале, был убит султан Мурад I, а также старший сын султана и наследник престола Якуб Челеби (?-1389). Ныне считается, что младший сын убитого султана Баязид (1354-1403) быстро взял командование в свои руки и сумел переломить ход сражения. Попавшего в плен, раненого князя Лазаря Хребеляновича казнили, отрубив ему голову. Битва продолжалась несколько часов и носила крайне ожесточённый и кровопролитный характер.

Необходимо отметить, что сразу начали распространяться несогласованные версии о том, что произошло в ходе сражения… Так, в Венеции, спустя пять недель после битвы, все еще не было известно, кто стал наследником Мурада и взошёл на османский трон; венецианский же посланник был направлен с туманным посланием к турецкому двору: «Что до отплытия этих галер из Венеции мы слышали, хотя и неясно, о войне, которая произошла между великим сеньором Муратом, его отцом, и принцем Лазарем, о котором говорили разные вещи, которым невозможно поверить; но мы, тем не менее, слышали о смерти упомянутого сеньора Мурата, о чём мы глубоко сожалеем».

Хитрые и всегда, как правило, хорошо осведомлённые венецианцы наверняка знали о смерти султана Мурата I, но они всё ещё не знали, кто теперь султан, несмотря на прошедший более чем месяц после битвы на Косовом поле. Поэтому посланник носил в кармане два послания, из которых он воспользуется только одним, в зависимости от того, кто будет султаном: одно для старшего сына султана Мурата – Якуба, если он будет на троне, а другое для младшего сына султана – Баязида, если он займёт место отца. Очень осторожный тон письма, в котором туркам выражают соболезнование в связи со смертью султана, но не поздравляют их с победой, что непременно сделали бы венецианцы, если бы были точно уверены в победе турок, скорее свидетельствует об исходе битвы не в пользу османов [1].

Эта же чехарда с письмами также вызывает сомнения в «блистательной» роли Баязида во время Косовской битвы: ликвидации после смерти отца, без особых последствий для исхода сражения, старшего брата и законного наследника Якуба, и, немедленное, тут же, на поле боя, его восшествие на султанский трон, а также организация мощного контрудара по сербскому войску, приведшему к абсолютной победе османов. Никаких письменных первоисточников, относящихся ко времени самой битвы и подтверждающих такой сценарий, до сих пор не обнаружено [2].

Возможен иной сценарий развития событий на Косовом поле: потеряв главнокомандующего султана Мурада и второе лицо по значимости после него, прямого наследника – принца Якуба Челеби, османское войско ретировалось с поля боя. А Баязид, даже спустя пять недель, не мог ещё привести деморализованную знать и военные силы к присяге ему – как новому правителю и султану Османской империи. Более того – для этого ему понадобилось ещё несколько лет! [3]. Вероятнее всего, что все красочные рассказы о выдающейся роли Баязида в победе над сербами – поздние выдумки и сочинения османских летописцев и историков того периода, когда начали составляться придворные хвалебные жизнеописания турецких правителей, а это начало происходить в конце XV века. Османских хроник, современных Эртогрулу, Осману, Орхану, Мураду и Баязиду I, как известно, до нас не дошло [4].

Вот что об этом говорит Томас Аллан Эммерт, почётный профессор Колледжа Густава Адольфа в Миннесоте, историк Центральной и Восточной Европы, специализирующийся на исследованиях бывшей Югославии: «Только в 1512 году среди турок появилось весьма подробное описание битвы на Косовом поле. Однако этот рассказ Мехмеда Несри стал основным источником для последующих описаний битвы не только в османском мире, но и в Западной Европе. (..) Он явно намеревался описать значительную победу османов на Косовом поле и поэтому во многом преувеличил свой рассказ, чтобы преувеличить успех турок. Его содержание можно легко резюмировать: (..) поскольку христианские войска в три раза превосходили турецкие.» [5].

Как нам известно из нынешней официальной биографии Баязида: практически до 1393 года, а то и дольше, ему пришлось доказывать в жестоких локальных войнах своё право на османский трон среди правителей бейликов Анатолии, многие из которых сразу после гибели Мурада I на Косовом поле отказались признавать его власть как незаконную, и попытались вернуть контроль над своими территориями [6].

О том, что долгое время считалось, что именно сербы одержали победу в Косово, свидетельствует письмо французского рыцаря, публициста, дипломата и государственного деятеля Филиппа де Мезьера (1327-1405) из Парижа к английскому королю Ричарду II (1367-1400). В письме он совершенно недвусмысленно утверждает, что турки потерпели поражение и понесли ужасные потери: «И дабы милостью Божией меч упомянутого Аморатуса был укрощен, в том же году он был разбит в землях Албании. И он, и его сын пали в битве, как храбрейшие из своего войска» [7].

Диакон Игнатий Смолянин (?-1405(?)), сопровождавший митрополита Московского Пимена во время его поездки в Константинополь, рассказывает о том (глава «О Амурате царе» из рассказа Игнатия зафиксирована на страницах Московского Летописного свода XVI вв. – Ю.И), как он спустя двенадцать дней после Косовской битвы оказался на турецкой территории. Игнатий тут же заметил, что среди турок царят страх и паника, а также начались опасные волнения, внесшие серьёзные коррекции в их путешествие и маршрут из-за возникшей серьёзной опасности: «Была же сия битва в 6897 (1389) году. Так нам поведали горожане. Поскольку были в турецкой державе, мятеж был великий и смущение многое в той стране» [8]. И далее: «И убоявшись мятежа, отпустил Пимен митрополит чернеца Михаила к Царьграду, а Михаил, епископ Смоленский, меня, Игнатия, а Сергей, Азаков архимандрит – своего чернеца. И пошли из города Остравия в воскресенье перед Петровым Днем» [9].

Игнатий также приводит в своём рассказе очень интересные детали Косовской битвы, которые звучат иначе и в другой последовательности, чем в более поздних описаниях битвы. Например: он говорит, что после убийства султана Мурада неким оклеветанным слугой царя Лазаря [10], турки пришли в смятение и их начали одолевать сербы: «И поэтому турки пришли в смятение, и начали тогда одолевать сербские силы с Лазарем царем над турками» [11]. И далее Смолянин говорит: «Также турки вскоре Амуратова сына Баазита поставили царем у себя» [12], и далее: «И так турки начали одолевать Сербского царя Лазаря и воинство его, и взяли Сербского царя руками, и князей его, и слуг его, и все воинство его, одних избили, других же руками похватали» [13]. И далее продолжает: «Повелел же Баозит, царь Турецкий, Сербского царя Лазаря мечом посечь». [14]. И завершает Игнатий словами о дате битвы и о панике в Османской империи, приведёнными автором в самом начале [15].

Долгое время историки считали, что описание Игнатием битвы и смерти вождей обеих войск, составленное 9 июля 1389 года [16], как и сама повесть «О Амурате царе», являются самыми ранними и верными историческими свидетельствами [17]. Однако «Повесть о Амурате» была помещена в текст Игнатия при включении его в Никоновскую летопись, и, как установил ещё русский историк XIX века А.Н. Попов, «Повесть об Амурате» основана на позднейшем труде Константина Философа и её автор-первоисточник неизвестен [18]. Тем не менее – сам текст Игнатия Смолянина, даже с включённой в него гораздо более поздней инородной «Повестью о Амурате царе», обладает для нас большой ценностью для понимания произошедшего на Косовом поле в июне 1389 году и ситуации, сложившейся в Оманской империи после битвы.

Во-первых: повсеместные «мятеж» и «смущение», охватившие турецкую державу, заставившие даже русских путешественников поменять маршрут следования, полагаю, свидетельствуют только об одном: тяжёлом поражении турецкого войска на Косовом поле и воцарившемся катастрофическом безвластии в Османской империи после проигранной битвы!.. Исходя из этого сообщения получается, что даже сами турки толком не знали, что им думать и делать после огромных потерь своей армии в Косово, где сам султан Мурат, почти тридцать лет ведший османов от победы к победе, сложил голову, как и его старший наследник – сын Якуб Челеби – в лютом кровавом сражении!.. Кроме того, в турецком государстве царили волнения, связанные с борьбой за власть, со всеми сопутствующими им потрясениями [19].

Во-вторых: после смерти султана Мурада от руки некоего «чудного слуги христианского» у турок началась паника–«смятение», и их начали «одолевать» сербы во главе с Лазарем… Этот момент, изображённый на миниатюре летописного свода в виде турка на коне, за которым гонятся сербы с поднятыми мечами [20], часто отсутствует в более поздних сказаниях о битве, где говорится, что мудрые и предусмотрительные османы сумели сохранить гибель султана в тайне, тем самым избежав паники в своём войске, и таким образом смогли одолеть сербов. Как видим – у Игнатия совершенно другая картина, гораздо более похожая на правду.

И в-третьих: у Смолянина нет и слова о героической организационной роли Баязида во время битвы. Это не он, исполнившись мужества и командного духа, берёт руководство османским войском в свои крепкие цепкие руки, а наоборот – турки сами «вскоре» ставят его «царём у себя»! Нет, кстати, никакого убийства по приказу Баязида старшего брата Якуба Челеби, который, скорее всего, к тому моменту, уже храбро пал на поле боя вместе с отцом, о чём говорит Филипп де Мезьер… Самое интересное то, что мы можем не только прочитать оригинал летописи, но и имеем возможность рассмотреть изображение происходящего, зафиксированного в цветных миниатюрах Лицевого летописного свода [21].

На миниатюре: Баязид в короне и с державным посохом в правой руке сидит на троне с подставкой для ног. Рядом, на фоне турецких полков и шатров, собрались, вероятно, совещающиеся старейшины, которые и посадили Баязида на этот трон. А «царь» Лазарь, со всем своим войском, почему-то отделённый двумя рядами высоких холмов от османов, терпеливо дожидается (наверное?) – когда же его смертельные враги решат свои организационные проблемы и с новой силой набросятся на сербов?.. Интересно: понимал ли сам летописец абсурдность изображаемой им сцены или он был человеком весьма далёким от военного дела? Конечно же, в реальности такого быть не могло: никто бы не дал османам и минуты передышки, сербы только бы усилили свой удар по деморализованному противнику и добились бы окончательной победы; скорее всего оно так и было [22].

В-четвёртых: в «Повести о Амурате царе» нет никаких подробностей гибели Лазаря Хребеляновича, кроме того, что он был «посечён» по приказу Баязида, но нет никаких указаний на обстоятельства произошедшего. Этот момент, по мнению автора, понуждает добросовестных исследователей не довольствоваться поздними, крайне мифологизированными, версиями гибели сербского князя, а искать дальше истину, и, возможно, она найдётся…

Надо отметить, что Игнатий Смолянин – вовсе не рядовой случайный наблюдатель, а человек весьма просвещённый и образованный для своего времени. Он был диаконом смоленского епископа Михаила, жившего во второй половине XIV века, и описавшим путешествие в 1389 году Пимена, митрополита Всея Руси, в Константинополь и последовавшее затем свое собственное паломничество в Иерусалим. В записках Игнатия с географическими подробностями рассказывается о пути по реке Дон, по Азовскому и Черному морям до столицы Византии, даны описания церемоний императорского двора и константинопольского патриарха, в том числе коронации императора Мануила II в 1391 году. Это описание сохранилось в Никоновской летописи, а также в «Российской истории» Татищева. Также Игнатию принадлежит написанный полууставом «Сокращенный Летописец», описывающий события с 1254 по 1423 годы [23].

О том, что в Турции, после сражения на Косовом поле, царили массовые беспорядки, свидетельствует письмо византийского писателя Димитрия Кидона (1324-1398), адресованное изгнанному византийскому императору Мануилу II Палеологу (1350-1425), где он говорит о погибшем султане Мураде I: «Этот проклятый человек, весьма пренебрежительный к Богу и Его наследию и в то же время весьма дерзкий ко всем, ныне исчез и погиб от рук тех, кто, как он думал, не вынесут даже известия о готовящемся на них нападении, но бросятся в море при одном его звуке». В дальнейшем письме Кидон видит возможность воспользоваться всей смутой и растерянностью, воцарившимися в Турции после смерти султана, и, наконец-то, освободить Византию от невыносимого турецкого давления. Кидон сожалеет, что император не предпринимает никаких действий, дабы извлечь максимальную пользу из поражения турок на Косово: «И вот твоё отсутствие теперь омрачает нашу радость от победы над нашими врагами» [24].

И опять непредвзятому исследователю становится ясно, что убедительной победы османского войска на Косовом поле не было, а было – деморализовавшее и ввергнувшее, на длительное время, всю Османскую империю в смуту и массовые беспорядки, тяжелейшее поражение! [25].

Особо важное значение для понимания произошедшего на Косовом поле имеют два письма короля Боснии Твртко I [26]. Король Твртко I чувствовал себя обязанным защитить государство «своих предков Неманичей» и поэтому отправил 20-тысячное войско (по некоторым данным 10- или 15-тысячное войско) из Далмации, под командованием великого воеводы Влатко Вуковича, на помощь своему союзнику и вассалу Лазарю Хребеляновичу [27].

В одном из писем, сразу же после Косовской битвы, он сообщает муниципалитету принадлежавшего ему города Трогира, что «Враг христианства и православной веры, неверный Амурат, который уже покорил многие народы… и который уже пришёл беспокоить наши земли и намеревался впоследствии напасть на ваши, пришёл с двумя своими сыновьями и своими турецкими приспешниками, начал с Нами битву 15 июня месяца. С Божьей помощью, Мы одержали победу над неверными и повергли их на землю так, что немногие из них сохранили целыми свои головы; хотя и с некоторыми потерями среди своих, но небольшими» [28].

Вероятно, Твртко I направил аналогичное письмо флорентийскому муниципалитету, и, хотя оно не сохранилось, о содержании письма короля можно судить по ответному письму, отправленному ему муниципалитетом. Черновик этого письма хранится в Архиве Флоренции: ((Signori. Cartiggio. Missive. Registri. I Cancell. vol. 22. f. 137): писано во Флоренции дня XX месяца октября, индикта XIII, MCCCLXXXIX). Это письмо было написано спустя несколько месяцев после битвы общиной Флоренции, в котором она поздравила короля Боснии Твртко I с великой победой над турками.

Муниципалитет поздравляет короля Твртко I следующим образом:

«Королю Боснии Стефану Твртко I, Пресветлому и Христианнейшему из Правителей!

Мы получили весть о преславной победе, которую Вашей Светлости подарила несказанная милость Всемогущего и Вечного Бога, с высот надзирающего за стадом своим, о победе, которой веселятся слова письма Вашего, так же и мы, счастливые в душе, вместе с Вашим Величеством безмерно радуемся. Радуемся, несмотря на то что мы, во всём преданные Вам, уже давно узнали, и по слухам, и по многим донесениям, что Вашему Величеству с небес послано торжество победителя. И нам тоже хорошо известно, что пятнадцатого дня минувшего месяца июня в ужасном кровопролитии повержены высокомерная безоглядность и оголтелая гордыня Амурата, поклонника Мухаммедова, который, насильно стремясь захватить власть над царством Фряжским, задумал стереть с лица земли Свет Христианский и воспоминание об Имени Спасителя нашего (а если б мог, то вычеркнул Его и из книг живых) и который, дерзко посягнув на границы царства нашего, погиб на земле, что зовётся Полем Косовым, пал со своим многотысячным войском и двумя сыновьями, при великом кровопролитии…

Счастливое поле такого поражения, которое кости павших, как вечный памятник победы, будет хранить в течение многих веков! Счастливо Боснийское королевство, которому была уготована такая славная война, и под десницей Христа одержать победу! Счастлив и тот день блаженного Вита, святейшего мученика, славный и достойный памяти, в который стало возможным победить этого самого общего врага! Счастлив и весьма счастлив отряд из двенадцати вельмож, которые прорвались сквозь вражеские вьюки и привязанных к ним верблюдов, прокладывая себе путь мечами и храбро проникли в шатер Мурата! Самый счастливый — тот, кто героически убил этого могучего вождя, пронзив мечом горло и бок; и счастливы все, кто, став жертвами убитого вождя, отдали свою жизнь и пролили свою кровь над этим ужасным телом, приняв мученическую смерть. Но из всех самый счастливейший — Ваше Величество, освященный столь славной и вечно незабываемой победой!» [29].

О всех деталях победы на Косовом поле королю Твртко I доложил по возвращению воевода Влатко Вукович, который командовал левым флангом объединённого сербского войска и успешно противостоял Баязиду [30]. Более того, как известно, уже во время самой битвы Влатко Вукович со своими доблестными и бывалым воинами добился такого успеха, что дважды отправлял своему королю весть [31] о победе христиан над турками!

Необходимо ещё раз особо подчеркнуть, что Влатко Вукович был выдающимся и опытнейшим военачальником не только Боснийского королевства, но и своего времени… В августе 1388 года в Хум вторглись турецкие войска. Это было уже не первый раз, но прежде набеги совершали относительно небольшие отряды. В тот раз турецкая армия насчитывала 18 тысяч человек, и во главе её стоял опытный Лала Шахин-паша. Против турок выступила боснийская армия под предводительством Влатко Вуковича. Всего 7 тысяч боснийцев наголову разбили турок рядом с городком Билеча, нанеся им страшное поражение. Шахин-паша бежал с поля боя. Это была первая победа боснийцев над турками, и на некоторое время турецкие набеги прекратились [32].

В то же лето 1389 года Влатко Вукович в двух битвах хорошо потрепал венгров, которые то и дело нападали на Боснию с севера. В 1390 «уговорил» города Сплит, Трогир, Шибеник и острова Хвар, Брач и Корчулу «добровольно» подчиниться власти короля Твртко I. 10 марта 1391 года король Твртко I умирает, а годом позже умирает и Влатко Вукович. Предполагают, что он похоронен в некрополе Болюни, недалеко от Столаца. На каменном кресте, стоящем на его могиле, написано (в переводе на современный русский язык): «Здесь лежит добрый герой и человек Влатко Вукович» [33].

Поэтому свидетельства Влатко Вуковича, как участника битвы и одного из вождей объединённого сербского войска на Косовом поле, крайне ценны и важны для понимания произошедшего и оценки результатов битвы. А письма короля Твртко I – являются зафиксированными, современными Косовской битве, государственными актами Боснийского королевства, прямо и безапелляционно говорящими о великой победе сербо-хорватов, и всех кто с ними, над османами. Надо осознавать и чётко понимать, что они никак не могут быть нивелированы или опровергнуты более поздними сообщениями и письменными источниками, разнохарактерными мифами, историческими и фольклорными выдумками, а также различными инсинуациями заинтересованных сторон.

Интересно и то, что непосредственный участник этой битвы князь Лазарь Хребелянович вообще не упоминается в письмах короля Твртко I, а сам король, который не участвовал в битве, назван победителем в этой битве. Может показаться, на первый взгляд, что Твртко I незаслуженно приписывает себе триумф победителя на Косовом поле, который ему не принадлежит. Однако следует иметь в виду, что в то время король Твртко I был верховным владыкой и королём не только Боснии, но и Сербии, и именно поэтому считал себя наследником царей и базилевсов Неманичей. И значит, видел в князе Лазаре своего вассала и подданного. А согласно средневековому этикету того времени, победа вассала воспринималась как победа сюзерена. Именно в этом ключе и следует, вероятнее всего, рассматривать все похвальбы в адрес короля Твртко I.

Вызывает удивление сообщение в письме короля Твртко I о небольших потерях «среди своих» в Косовской битве. Из письма не совсем ясно, о ком говорится – об экспедиционном боснийском корпусе под руководством Влатко Вуковича, в частности, или вообще – о потерях всего объединённого сербского войска. Конечно, потери в полках Лазаря Хребеляновича и Вука Бранковича могли быть количественно большими, чем в полках Влатко Вуковича, и даже значительно, если они приняли на себя основной удар османов, но вряд ли уж слишком кардинально разнились. Ведь не мог же Влатко Вукович спокойно и безучастно наблюдать за яростным сражением в центре и правом фланге сербского войска и не вмешиваться в ход битвы? Никто и никогда не предъявлял ему такого абсурдного обвинения (в отличие от того же Вука Бранковича), наоборот – говорится о полном успехе его отрядов, напористо атаковавших турецкое войско, ведь он дважды посылает победные реляции с поля битвы своему господину!..

Да и вся последующая успешная деятельность после Косовской битвы короля Твртко I и Влатко Вуковича – свидетельствует о наличии мощной военной силы в Боснийском королевстве, что было бы невозможным, если бы боснийский корпус понёс значительные потери на Косовом поле, вместе с остальным сербским войском. Да и в любом случае, если бы эти потери были значительными, то их было бы также невозможно скрыть от населения королевства, а значит – и соседей, после возвращения корпуса домой. Но мы видим совершенно другую картину! И грозный победный шаг королевских полков на северо-западе Балканского полуострова остановила вовсе не их количественная недостача или роковые потери в Косовской битве, а преждевременная смерть великого короля и его славного воеводы, тело которого не сожгли четыре века спустя, как мумию Вука Бранковича, незаслуженно обвинённого в чудовищном предательстве…

Этот же миф об огромных потерях сербов на Косовом поле разрушают и дальнейшие события сербской и мировой истории. Достаточно внимательно всмотреться, например, в ход и результаты битвы при Никополе, состоявшейся 25 сентября 1396 года, всего лишь спустя семь лет после Косовской, где объединённое войско крестоносцев потерпело жестокое поражение от турок под предводительством Баязида I, наконец-то укрепившегося на османском троне. Пятнадцатитысячный корпус тяжёлой сербской конницы под руководством Стефана Хребеляновича (1377-1427), сына Лазаря Хребеляновича, на тот момент вассала и союзника Баязида I, нанёс сокрушительный удар отборным полкам крестоносцев, приведший к их полному разгрому.

В 1396 году начался последний великий Крестовый поход Средневековья, который возглавил Сигизмунд Люксембургский (1368-1437), король Венгрии и Чехии, а одним из виднейших руководителей выступил Жан Неверский (1371-1419), впоследствии бургундский герцог Иоанн Бесстрашный. Войско было по-настоящему интернациональным и состояло из лучших воинов и рыцарей Европы. В нём сражались венгры, чехи, бургундцы, французы, немцы, англичане, шотландцы, итальянцы, испанцы, поляки. На Балканах к ним примкнули валахи князя Мирчи Старого (1355-1418), а также болгары.

25 сентября 1396 года крестоносцы встретились с армией султана Баязида. Мирча Старый, знакомый с тактикой турок, предлагал нанести первый удар при помощи легкой валашской конницы и выманить врага из укреплений, с тем чтобы потом тяжеловооруженные европейские рыцари их разгромили. Но Жан Неверский непременно хотел покрыть себя славой, поэтому его рыцари первыми атаковали и были разгромлены — сначала стрелками, а потом турецкой конницей. Главные силы крестоносцев пошли на выручку, выдержали бой с конницей сипахов и стойко сражались с янычарами. Бой шёл, в принципе, на равных, пока в него не вмешались сербы Стефана Лазаревича. Внезапно атаковав крестоносцев из засады, они опрокинули знамя Сигизмунда, после чего венгры дрогнули и побежали к своим кораблям вместе с королем. Валахи, увидев бесполезность дальнейшей схватки, отступили, а оставшиеся рыцари либо погибли, либо попали в плен. Так сын Лазаря Хребеляновича сыграл решающую роль в битве, сделавшей османов полновластными хозяевами Балкан [34].

Вот как этот момент описывается в одном из источников: «С ужасом и потрясением смотрели европейцы на то, как из турецкого стана на них скачет сербская тяжелая конница Стефана Хребеляновича. Отличные всадники, мало уступающие лучшим рыцарям Европы, теперь воюют под полумесяцем! Сын героя христианского мира стал предателем и вассалом врага, и его войска внесли решающий вклад в разгром крестоносцев, ударив из засады по остаткам воинства» [35].

Откуда же появилось это войско в Моравской Сербии, всего лишь семь лет спустя (примерно в той же численности, что и на Косовом поле – Ю.И.), что реально невозможно – если, по утверждениям многих и многих в течение нескольких веков, у сербов не осталось сил и воинов после Косовской битвы, чтобы защищаться от многочисленных внешних врагов? Значит, оно не погибло на Косовом поле вместе с Лазарем Хребеляновичем, и прав король Твртко I в своём письме, говоря о небольших потерях «среди своих»?!

Вот какие «истины» на устах историков звучат и поныне: «Обе армии были уничтожены в битве… И Лазарь и Мурад погибли, а остатки их армий отступили с поля боя… У сербов осталось слишком мало людей, чтобы эффективно защищать свои земли, в то время как у турок на востоке было гораздо больше войск…» [36].

Или вот что утверждал выдающийся сербский историк XX века Владимир Чорович (1885-1941) в своём капитальном труде «История Сербcкого народа»: «Однако в Моравской Сербии сразу поняли значение и возможные последствия битвы, поскольку в ней погиб не только князь Лазарь, оставивший наследником малолетнего сына Стефана, погибло почти всё дворянство, велики были потери и среди простых воинов… В стране быстро возобладало мнение, что для отпора новому турецкому или каком-либо другому вторжению не хватит сил» [37].

А вот что говорит известный современный историк Желько Файфрич со ссылками на средневековые авторитеты: «Для Сербии Косовская битва стала полной катастрофой, потому что в тот роковой день сражались все, кто хоть сколько-нибудь был достоин сражаться, и большинство из них погибло. Страшный страх царил также и потому, что не было ни одного уголка Сербии, где бы кто-нибудь не погиб в Косово. “И тогда не было места во всей стране, где бы не раздавался печальный голос плача и вопля, который ни с чем не сравнится, так что воздух наполнился стонами, как будто во всех местах плакала Рахиль и не хотела утешения – не только из-за своих (убитых) детей, но и из-за избранного Господом господина, потому что его (Лазаря) не стало, и потому что их (детей) не стало” (Константин Философ). Сербия внезапно осталась без целого поколения, и почти вся крупная знать осталась на поле боя. “В тот день были сломаны крылья бедного серба, в тот день они потеряли всех своих господ и, оставшись без головы, пошли в рабство к другому господину” (Сказание о Косовской битве)» [38].

Продолжим далее: этот же вопрос о неожиданно мощном послекосовском многочисленном сербском войске возникает и при рассмотрении хода и результатов битвы при Анкаре, состоявшейся 20 (28-?) июля 1402 года, в которой Баязид I потерпел сокрушительное поражение от эмира Тимура (1336-1405). Сам султан был взят в плен!.. В результате сражения Тимуром была захвачена вся Малая Азия, а поражение Баязида привело к крестьянской войне в Османском государстве и междоусобицам его сыновей… Во время битвы сербский корпус под командованием Стефана Лазаревича находился на правом фланге османского войска. В одном из источников говорится, что в начале сражения сербы стали сильно теснить левое крыло Тимура, и ему потребовались серьёзные силы, дабы компенсировать прорыв сербов [39].

В другом источнике приводятся ещё более красочные подробности: «Баязид выбрал правильную позицию, он прикрыл тыл горами, но стремясь компенсировать численность врага, он ослабил фланги, собрав в центр лучшие войска и ожидал прямого удара. Тимур же ударил в левый фланг (есть некоторая путаница в источниках с флангами битв, которая, впрочем, не меняет понимание сущности произошедшего) по сербам Хребеляновича. Его конница всей своей массой обрушилась на левый неприятельский фланг, где стояли отряды сербов. Неожиданно, сербы не дрогнули и отразили первую атаку! Затем Тимур был вынужден бросить и правую часть войска, а они снова устояли!.. Но вскоре татарские вожди начали переходить на сторону Тимура, а затем и многие воины бейликов, видя своих предводителей в чужих рядах, предают Баязида. Если треть войска ушла к врагу – это конец» [40]. Увидев предательство татар, сербы спешно, но в боевых порядках, покинули поле битвы…

Получается, что стойкость, воинская выучка сербов Стефана Лазаревича чуть ли не стали причиной поражения, или, во всяком случае, серьёзной неудачи даже самого «Потрясателя мира» – эмира Тимура в битве при Анкаре, произошедшей всего лишь 13 лет спустя Косовского сражения!.. Опять вопрос к историкам, утверждающим, что сербское войско Лазаря Хребеляновича почти всё погибло на Косовом поле вместе со своим предводителем…

Современные средства электронной коммуникации способны иногда преподносить неожиданные сюрпризы и менять устоявшиеся веками взгляды на те или иные исторические события. Совершенно недавно автор данного исследования познакомился с ранее неизвестной для него, но значимой информацией: во Франции в замке Шато де Шенонсо находится средневековый гобелен (3,5 на 5,5 метра) конца XVI века, принадлежавший французской королеве Марии Медичи (1575-1642), на котором изображена Косовская битва 1389 года [41].

Вот что говорится в путеводителе по замку (на русском языке) на 18-й странице: «В этом вестибюле осталась нетронутой реставрация XIX века, проведенная для мадам Пелуз, тогдашней владелицы, архитектором Роге, учеником Виолле-леДюка. Обратите внимание на шпалеру из Ауденарде XVI века, изображающую «Битву на Косовом поле» (15 июня 1389 года). Итог этой битвы, в которой сошлись войска христианских балканских князей и Османской империи, неоднозначен. После нее сербская княгиня Милица и султан Баязид I заключили мир». [42].

Очень интересное сообщение, в котором, кстати, говорится, что исход Косовской битвы «неоднозначен».

Вот что рассказывает о гобелене автор, который побывал в замке и видел артефакт: «В комментарии, сопровождающем гобелен, говорится о том, что он изображает, что это битва на Косовом поле 1389 года, кто были участники битвы, но также и то, что это была самая важная битва в средние века в Европе. Там также говорится, что из-за исхода битвы французский король Карл VI приказал звонить в колокола во всех церквях Франции в честь победы христианской армии над турками и что он лично отправился в Нотр-Дам, чтобы помолиться по этому случаю… Французский король приказал, чтобы в Нотр-Дам служили Te Deum, также упоминаются царь Лазарь и Милош Обилич, также объясняется, что в центральной части гобелена изображен патриарх Спиридон, который благословляет сербскую армию, а в верхней левой части — отступающая турецкая армия» [43].

Интересно, что данный автор также делает попытку объяснить причины последующих искажений результатов Косовской битвы: «Но сегодняшнее повествование совершенно иное. Понятно, почему турки говорят о войне таким образом, речь идет о престиже. Великого султана и великое турецкое войско невозможно победить в битве, а султана убить в битве. Это можно сделать только обманом. И сербский нарратив поражения имеет другой смысл. Во-первых, во время турецкой оккупации не разрешалось говорить о победе над турками. Во-вторых, церковь и веру нужно было сохранить. Сербы постоянно находились под давлением, чтобы принять ислам, некоторые из них обратились в Боснии, Герцеговине и Расе. Дворяне обращались ради имущества и титулов, а люди — чтобы выжить» [44].

Ему вторит популярная сербская блогерша Валечка Сербская: «Османская армия отступила после войны в Косово как побеждённая сторона. Турецкие ходжи, единственные, кто был грамотен, достоверно представляют битву и сам ход сражения до того момента, пока не следует сказать, что они потерпели поражение, потому что как верующие они не должны говорить, что армия Аллаха была побеждена. Они разговаривают, пока не дойдут до этого места, а затем останавливаются там. И они делают вывод, что армия Аллаха не должна быть побеждена. На поле Косово для них произошло нечто разрушительное, чего не повторилось ни в одной другой битве, от множества, которое они вели в Европе, Азии и Африке. Даже турецкие летописцы Леши, Заедедин и Шукурлах подробно описали способ смерти Мурата и признали поражение в своих записях» [45].

Кстати, она тоже говорит о гобелене в замке Шато де Шенонсо: «Французский королевский замок Шенонсо. Перед комнатой Екатерины Медичи на первом этаже висит гобелен гигантских размеров, изображающий битву на Косово, самое важное сражение средневековья в Европе. Под гобеленом написано, что он посвящен величайшему герою в истории человечества Милошу Обиличу. В честь победы сербов семь дней звонили не только колокола Нотр-Дама, но и колокола всех церквей Франции» [46].

Однако первым, кто сообщил широкой общественности об уникальном артефакте во Франции, стал историк и профессор парижской Сорбонны – доктор Бошко Бойович, который во время туристической экскурсии по замку обнаружил этот монументальный гобелен, насыщенный цветами Косового поля [47].

Профессор Бошко Бойович в интервью Sputnik заявил, что неизвестно, когда именно гобелен появился в этом месте в замке, который за свою долгую историю неоднократно менял владельцев, а с 1913 года принадлежит семье промышленников Мения, которая превратила его в музей. Он указывает, что это, несомненно, придворный гобелен, вероятно, конца XVI века. Такие гобелены размером пять с половиной на три с половиной метра не могли себе позволить люди, не принадлежащие ко двору. По словам собеседника «Спутника», их изготавливали в течение нескольких месяцев, а иногда и лет, и это обходилось очень дорого [48].

В попытке узнать больше о происхождении и заказчике гобелена, Бойович отправился в бельгийский город Ауденарде, где в XVI и XVII веках располагались огромные ткацкие фабрики, мануфактуры, на которых работало более 100 000 человек. На основании проведенной работы он с уверенностью утверждает, что гобелен происходит из этих фламандских ткацких фабрик, где, по его словам, есть не только прекрасный музей, посвященный им, но и огромный архив, содержащий тысячи контрактов с именами заказчиков гобеленов. По мнению профессора существует возможность установить имя заказчика Гобелена, но для этого требуется провести глубокие скрупулёзные исследования, которые требуют немало времени и усилий.

«Мерина Ванвелден, эксперт и специалист по этим гобеленам, также заинтересовалась ими, потому что, помимо сражений Александра Великого, на этих гобеленах изображены события и битвы в Западной Европе. По её мнению, возможно, существует единый взаимосвязанный цикл картин, в котором показано и событие с Балкан – Битва на Косовом поле», – говорит Бошко Бойович. Профессор утверждает, что гобелен «Битва при Косово» является частью цикла, и поэтому вероятно, это не единственный гобелен на эту тему. По его словам, есть указание на то, что одна из частей этого цикла находится в коллекции Ива Сен-Лорана [49].

На вопрос – означает ли это, что мы даже не знаем, насколько большое значение придавалось Косовской битве в то время, историк ответил, что именно в этом и заключается суть. «Комментарий к гобелену, описывающий его содержание, гласит, что это битва на Косовом поле 1389 года, указывает на участников сражения, а также на то, что это самая важная битва Средневековья в Европе. Также написано, что по случаю этой битвы французский король Карл VI приказал звонить колоколам во всех церквях Франции в знак победы христианской армии над турками и лично посетил собор Нотр-Дам, чтобы помолиться по этому случаю», – утверждает Бойович.

Профессор добавляет, что на гобелене упоминается не только то, что французский король распорядился провести богослужение Te Deum в соборе Нотр-Дам, но также упоминаются император Лазарь и Милош Обилич, и поясняется, что в центральной части гобелена изображен патриарх Спиридон, благословляющий сербскую армию, а в верхнем левом углу – отступающая турецкая армия [50].

Экскурсовод Анн Фостер прокомментировала изображённую сцену: что «Ангелы истребления» на гобелене высмеивают турецкую армию и обращают ее в бегство, а также то, что это могло быть создано после великой морской победы христиан в битве при Лепанто в 1571 году, первой великой победы над Османской империей после Косово [51].

Поскольку турецкая армия ушла с Косовского поля, а победителем считался тот, кто остался на нём, то была отпразднована победа сербской армии. Профессор Божович, однако, говорит, что мы не знаем точного исхода битвы, хотя отступила именно турецкая армия, чтобы Баязит мог занять трон после смерти императора Мурата. Но независимо от исхода самой битвы, он указывает на ее значение. «Бывают сражения, подобные Бородинскому, исход которых неясен, но имеет свои последствия. Бородинское сражение было неразрешенным военным вопросом и фактически закончилось победой русских. А здесь, согласно надписи на Косовской колонне деспота Стефана Лазаревича от 1402 года, одержана победа христиан. Другие источники, более близкие к событиям, также говорят о победе христиан. Но политические последствия были иными», — отмечает историк [52].

Как считает историк: «Битва за Косово открыла путь туркам, потому что для них открылась Моравская долина, а это ворота на Балканы и путь в Центральную Европу. Известно, что битва за Косово имела огромный резонанс в Европе и всемирное измерение с точки зрения геостратегического, исторического значения и последствий этой битвы».

Отмечая то, что можно сказать, будто Косовская битва в некотором смысле продолжается и сегодня, Бойович утверждает, что этому есть свое объяснение. «В любом случае, Косово всегда имело геостратегическое значение. В центре Балкан, почти на равном расстоянии от трех морей. Крупные сражения происходили как до, так и после Косовской битвы. Неудивительно, что даже сегодня в этом районе Косово, в Моравской и Вардарской долинах, ломают копья великие державы, а их приспешники, их пешки, похищают и сражаются за эту территорию», — отмечает Бойович [53].

Гобелен «Битва при Косово», хранящийся в замке Шенонсо на Луаре, по словам Бойовича, не только является выражением почтения и уважения к сербской армии, но и может стать источником новых знаний об этой битве. «Очевидно, что существуют другие неизвестные источники, как видно из этого гобелена. Косвенные, но они есть, и то, что еще можно найти в архивах, хрониках, в старых текстах. Несомненно, существует гораздо больше, чем мы знаем», — сказал историк, завершивший свою долгую карьеру профессором в знаменитой Сорбонне [54].

В сборнике, посвящённом 630-летию Косовской битвы, говорится: «В то же время реальные причины, ход и последствия Косовской битвы до сих пор составляют предмет дискуссий профессиональных историков. Свидетельства, зафиксированные по горячим следам, сообщают о победе сербов, тогда как позднейшие источники говорят о поражении войска Лазаря Хребеляновича и утрате Сербией независимости. Народная память изменила порой до неузнаваемости действительные события. Последний пир князя Лазаря, например, сравнивается с Тайной Вечерей, а предательство Вука Бранковича, вряд ли имевшее место в реальности, отсылают к предательству Иуды Искариота. В фольклорных версиях смешались повествования о Косовской битве 1389 г. и сражении 1448 г., произошедшего неподалёку от Косова, а ход сражения оброс многочисленными параллелями с Евангелием. Однако память о Косовской битве продолжает определять стремления отстоять собственную страну, историю и культуру в условиях трагических испытаний, которые выпали на долю сербского народа в конце XX – начале XXI столетий» [55].

Автор данного исследования стремится к объективному рассмотрению событий Косовской битвы. И приводит весомые аргументы, свидетельствующие о победе объединённого сербского войска над османами в 1389 году на Косовом поле. Он солидарен с профессором Бойовичем: должны быть и другие, ранее неизвестные, свидетельства в архивах, подтверждающие триумф сербов. Более того, автор уже привёл в своих трудах такие сведения, обнаруженные им в Русинско-тиверском летописном своде русинов Севера Молдавии [56]. Несомненно – исследования по данной тематике должны быть продолжены.

***

Литература и пояснения:

1.    Жељко Фајфрић. Света лоза кнеза Лазара. 8. Смрт кнеза Лазара. Интернет издање. ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ JАНУС. Технологије, издаваштво и агенција Београд, јун 2000. Проjекат Растко Грачаница – Историjа. (В переводе на русский язык). URL: https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-lazarevici_c.html#_Toc485973877 Последнее обращение 28.07.2026.

2.    Јуриј Иванов. ЕЛЕНА ЕКАТЕРИНА РАРЕШ-БРАНКОВИЋ И ГЕОРГИЈ ФРАНЦИСК СКАРИНА – ЗАЈЕДНИЧКА БОРБА СА ОСМАНСКИМ И ДРУГИМ МИТОВИМА О БИТЦИ НА КОСОВОМ ПОЉУ. ПАНТУРКИЗАМ ДАНАС Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. септембра 2025. године на Институту за политичке студије, Београд. С.498.

3.    Там же. С.498.

4.    Kaçar H. A Mirror for the Sultan: State Ideology in the Early Ottoman Chronicles, 1300-1453. — 2015. (англ.).

5.    Primary Sources The Battle of Kosovo: Early Reports of Victory and Defeat by Thomas A. Emmert from Kosovo: Legacy of a Medieval Battle.Emmert, Thomas A. “The Battle of Kosovo: Early Reports of Victory and Defeat” (PDF). Archived from the original (PDF) on 1 March 2023. URL: https://web.archive.org/web/20230301220618/https://cmes.arizona.edu/sites/cmes.arizona.edu/files/Background%20-Battle%20of%20Kosovo%20poetry.pdf Последнее обращение 28.07.2026.

6.    Баязид I Молниеносный. РУВИКИ. URL: https://ru.ruwiki.ru/wiki/%D0%91%D0%B0%D1%8F%D0%B7%D0%B8%D0%B4_I#CITEREFAkgunduz;_Ozturk2011 Последнее обращение 27.07.2026.

7.    Филипп де Мезьер и его послание королю Ричарду. Маршандисс, Ален 2010 • In Moyen Age: Revue d'Histoire et de Philologie, 116 , стр. 6.

8.    Лицевой летописный свод XVI века. Русская летописная история. Книга 10. 1381-1392 гг. – М.: ООО «Фирма «АКТЕОН»», 2014. С.305. URL: https://runivers.ru/bookreader/book594269/#page/1/mode/1up Последнее обращение 29.07.2026.

9.    Там же. С.306.

10. Там же. С.301.

11. Там же. С.302.

12. Там же. С.303.

13. Там же. С.304.

14. Там же. С.305.

15. Там же. С.305-306.

16. Историјски гласник: орган Друштва историчара СР Србије, Выпуск 1. Друштво, 1994.

17. Ломоносов М. Русские исторические источники Косовской битвы 1389 г. — Пермь: издательство Пермского ГУ, 2005.

18. Попов А.Н. Обзор хронографов русской редакции. – Часть 2. – М., 1869. – 293 с.

19. Јуриј Иванов. ЕЛЕНА ЕКАТЕРИНА РАРЕШ-БРАНКОВИЋ И ГЕОРГИЈ ФРАНЦИСК СКАРИНА – ЗАЈЕДНИЧКА БОРБА СА ОСМАНСКИМ И ДРУГИМ МИТОВИМА О БИТЦИ НА КОСОВОМ ПОЉУ. ПАНТУРКИЗАМ ДАНАС Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. септембра 2025. године на Институту за политичке студије, Београд. С.499-500.

20. Лицевой летописный свод XVI века. Русская летописная история. Книга 10. 1381-1392 гг. – М.: ООО «Фирма «АКТЕОН»», 2014. С.302. URL: https://runivers.ru/bookreader/book594269/#page/1/mode/1up Последнее обращение 29.07.2026.

21. Там же, С.303.

22. Юрий Иванов. Елена Екатерина Рареш-Бранкович и Георгий Франциск Скорина — совместная борьба с османскими и другими мифами о битве на Косовом поле. Pan-Turkism Today: Collection of Scientific Papers from the International Scientific Conference Held on September 22, 2025, at the Institute for Political Studies, Belgrade (2025). Article 33 (p. 490).

23. Путешествие диакона Игнатия в Царьград и Иерусалим // Сказания русского народа / Собр. И. Сахаровым. — Изд. 3-е. — СПб.: Тип. Сахарова, 1849. — Т. 2. Элкт. Вариант – URL: https://viewer.rsl.ru/ru/rsl01004460785?page=541&rotate=0&theme=white Последнее обращение 30.07.2026.

24. Византийский словарь: в 2 т. / [Сост. Общ. Ред. К.А. Филатова]. СПб.: Амфора. ТИД Амфора: РХГА: Издательство Олега Абышко, 2011, т. 1, с. 351.

25. Юрий Иванов // Указ.соч. С.491.

26. Король Твртко I (Стефан (Степан) Твртко I Котроманич (сербохорв. Стефан (Степан) Твртко I Котроманић / Stefan (Stefan) Tvrtko I Kotromanić, около 1338 — 10 марта 1391) — боснийский бан из династии Котроманичей в 1353—1366 и 1367—1377 годах, первый король Боснии и Сербии в 1377—1391 годах, король Далмации и Хорватии с 1390 года). «Твртко I» // Большая советская энциклопедия. М.: Советская энциклопедия, 3 издание, в 30 т. 1969—1978.

27. Ćošković, Pejo (2009), Kotromanići (in Serbo-Croatian), Miroslav Krleža Institute of Lexicography.

28. Желько Файфрич. Святое происхождение князя Лазаря. Глава 8. Смерть князя Лазаря. Интернет-издание. Исполнительный продюсер и спонсор JАНУС. Технологии, издательство и агентство Белград, июнь 2000 г. URL: https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-lazarevici_c.html#_Toc485973877 Последнее обращение 01.08.2026; Вучинич, Уэйн С; Эммерт, Томас А. (1991). Косово: наследие средневековой битвы . Университет Миннесоты. ISBN 9789992287552.

29. Там же.

30. Влатко Вукович Косача. Путеводитель по Боснии и Герцеговине. URL: https://bih-ru.com/vlatko-vukovic/ Последнее обращение 28.07.2026.

31. Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda. Глава: Битва за Косово. URL: https://web.archive.org/web/20160409190705/http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_11.html Последнее обращение 18.07.2025.

32. Влатко Вукович Косача. Путеводитель по Боснии и Герцеговине. URL: https://bih-ru.com/vlatko-vukovic/ Последнее обращение 28.07.2026; Чиркович Сима М. (1964). История средневекового боснийского государства (на сербско-хорватском языке). Сербская книжная палата. С. 157–158;  

33. Иван Ловренович (1998). «Адриан Гастингс, южные славяне» (на сербско-хорватском языке). URL: https://translated.turbopages.org/proxy_u/en-ru.ru.72ee2e14-68ad7254-d9ed2316-74722d776562/ivanlovrenovic.com/clanci/sarajevski-dnevnik/adrian-hastings-juzni-slaveni Последнее обращение 27.08.2026.

34. Там же. Ágoston G. Bayezid I (Yıldırım, or Thunderbolt). — P. 80—82; Баязид I. Материал из Википедии – свободной энциклопедии. Стабильная версия, проверенная 13 июля 2025. URL: https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B0%D1%8F%D0%B7%D0%B8%D0%B4_I#CITEREFAgoston Последнее обращение 27.07.2026; Игорь Курукин. Многовековая рана: как одно сражение определило судьбу Балканского полуострова. Материал опубликован в журнале «Вокруг света» №2, февраль 2009, частично обновлен в октябре 2023. URL: https://www.vokrugsveta.ru/vs/article/6610/ Последнее обращение 02.08.2026.

35. Взлёт и крах султана | Баязид Молниеносный. LETA. Мировая история без лженауки. URL: https://leta-media.ru/vzlet-i-krah-sultana-bayazid-molnienosnyy/ Последнее обращение 27.07.2025.

36. Файн, Джон В.А. (1994). Балканы позднего средневековья: критический обзор с конца XII века до османского завоевания . Издательство Мичиганского университета. ISBN 0-472-08260-4.

37. Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda. Глава: Битва за Косово. URL: https://web.archive.org/web/20160409190705/http://www.rastko.org.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_11.html Последнее обращение 27.08.2025.

38. Желько Файфрич. Святое происхождение князя Лазаря. Глава 9. После битвы. – Глава 10. Вопросы наследия. – Интернет-издание. Исполнительный продюсер и спонсор JАНУС. Технологии, издательство и агентство Белград, июнь 2000 г. URL: https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/zfajfric-lazarevici_c.html#_Toc485973877 Последнее обращение 27.07 2015; Историческое слова о князе Лазаре. Неизвестный из монастыря Раваница (1392-1398 г.). Из журнала Черногорско-приморской митрополии «Светигора», №61,1997. Перевод И. Евстафьевой. URL: https://pravoslavie.ru/put/sv/vidovdan.htm Последнее обращение 28.08.2026; Чернова М.А. Турецкое завоевание в произведениях славянских авторов XV-XVI вв. КГПУ им. В.П. Астафьева. Записи рубрики «Культурные события как отражение общественных процессов. 2012» URL: https://web.archive.org/web/20160312103708/http://polyclub.info/konfa/chernova-m-a-kgpu-im-v-p-astafeva/ Последнее обращение 29.08.2026; Константин Филозоф. Житие деспота Стефана Лазаревича. Преузето из: Константин Филозоф, Повест о словима (Сказаније о писменех) – Житије деспота Стефана Лазаревића, Стара српска књижевност у 24 књиге, к
прилагођавање на савремени српски језик Лазар Мирковић;
редакција превода Гордана Јовановић; прир. Гордана Јовановић,
Просвета – Српска књижевна задруга, Београд, 1989. URL: https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/konstantin-zitije_desp_stefana_c.html Последнее обращение 28.08.2025.

39. Битва под Анкарой между Амиром Темуром и султаном Баязидом 20 июля 1402 года. Тесты по истории. URL: http://testhistory.ru/history.php?id=his_3_140 Последнее обращение 28.07.2026;

40. Взлёт и крах султана | Баязид Молниеносный. LETA. Мировая история без лженауки. URL: https://leta-media.ru/vzlet-i-krah-sultana-bayazid-molnienosnyy/ Последнее обращение 27.07.2025; Баязид I Молниеносный. ХРОНОС. Династии правителей. URL: https://hrono.ru/biograf/bio_b/bayazid1.php Последнее обращение 28.07.2025.

41. Renaissance tapestry with motifs of the Battle of Kosovo (16th century) in the Château de Chenonceau, France. The Kosovo Myth. WikipediA. URL: https://translated.turbopages.org/proxy_u/en-ru.ru.9c78dca1-6a6df3b0-91b32038-74722d776562/https/en.wikipedia.org/wiki/Kosovo_Myth. Последнее обращение 01.08.2026.

42. Château de CHENONCEAU. Замок Шенонсо, замок Дам. Гид-по-шенонсо.pdf. С.18. URL: http://visitefrance.ru/wp-content/uploads/2020/02/%D0%B3%D0%B8%D0%B4-%D0%BF%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D1%81%D0%BE.pdf?ysclid=msa1xbd1gs189400701 Последнее обращение 01.08.2026.

43. DZ4NGRIZALOSAUR. Блог. 28 июня 2026. Видовдан, по-настоящему. Категория: История. URL: https://uctopuockon-pyc.livejournal.com/8893925.html Последнее обращение 01.08.2026.

44. Там же.

45. Валечка Сербская. ВКонтакте. 1 января 2024. URL: https://vk.ru/wall709060918_41750?ysclid=msati1qcsi568304984 Последнее обращение 03.08.2026.

46. Там же.

47. Discovery of the monumental tapestry of the Battle of Kosovo. By TheSrpskaTimes. 13.07.2020. URL: https://thesrpskatimes.com/discovery-of-the-monumental-tapestry-of-the-battle-of-kosovo/ Последнее обращение 03.08.2026.

48. Там же.

49. Там же.

50. Там же.

51. Там же.

52. Там же.

53. Там же.

54. Там же.

55. Сербия, славянский мир и их соседи (к 630-летию битвы на Косовом поле): материалы Международной научно-практической конференции / Науч. ред., сост. Э.Г. Вартаньян, О.В. Матвеев. – Краснодар: Изд-во «Традиция», 2019. С.4. URL: https://kubsu.ru/sites/default/files/faculty/sbornik_csi_2019_serbiya.pdf Последнее обращение 02.08.2026;

56. Юрий Иванов. Елена Екатерина Рареш-Бранкович и Георгий Франциск Скорина — совместная борьба с османскими и другими мифами о битве на Косовом поле. Pan-Turkism Today: Collection of Scientific Papers from the International Scientific Conference Held on September 22, 2025, at the Institute for Political Studies, Belgrade (2025). Article 33 (p. 487–505); Јуриј Иванов. ЕЛЕНА ЕКАТЕРИНА РАРЕШ-БРАНКОВИЋ И ГЕОРГИЈ ФРАНЦИСК СКАРИНА – ЗАЈЕДНИЧКА БОРБА СА ОСМАНСКИМ И ДРУГИМ МИТОВИМА О БИТЦИ НА КОСОВОМ ПОЉУ. ПАНТУРКИЗАМ ДАНАС Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. септембра 2025. године на Институту за политичке студије, Београд. С.497-514; Јуриј Иванов Елена Екатерина Рареш-Бранковић и Георгиј Франциск Скарина. САБОРНИК СРБСКО-РУСКИ. Надређена категорија: ССР. Категорија: Ауторски погледи…  Објављено 23 јул 2026. URL: https://sabornik.rs/index.php/autorski-pogledi/3673-%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%B5%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D1%80%D0%B5%D1%88-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98-%D1%84%D1%80%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8%D1%81%D0%BA-%D1%81%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B0 Последнее обращение 04.08 2026.

Юрий ИВАНОВ, действительный член Славянского отделения Петровской академии наук и искусств, председатель Молдавско-Белорусской международной литературной секции, председатель Рышканского районного филиала «Элегия» Союза писателей Молдовы им. А.С. Пушкина.