Јуриј Васиљевич Иванов

Почасни академик УЕАСНУ Саша Гајић – о професору Ивану Алексејевичу Чароти и словеначкој књижевности.

(Према материјалима међународне научне конференције „Живот и делатност професора Ивана Чароте (1952–2024)“)

По благослову Његовог Високопреосвештенства владике Венијамина, митрополита минског и заславског, Патријаршијског егзарха све Белорусије.

Дана 22. јуна 2026. године у Београду, у Институту за политичке студије у Београду, одржана је Међународна научна конференција „Живот и делатност професора Ивана Чароте (1952–2024)“, посвећена животу и научном наслеђу истакнутог белоруског филолога, србисте и слависте, доктора филолошких наука, професора БГУ, академика Српске академије наука и уметности (САНУ) – Ивана Алексејевича Чароте (1952–2024). Аутор је већ писао о овом догађају, чији је и сам био учесник [1].

На конференцији је представљен научни зборник Института за политичке студије „Живот и делатност Ивана Чароте (1952–2024)“, на руском [2] и српском [3] језику, посвећен радовима и научном наслеђу професора Чароте, објављен под уредништвом др Александре Савић. Посебну пажњу аутора привукао је невелик, али чињеницама богат чланак „Иван Чарота и словеначка књижевност“ [4] Саше Гајића, професора политичких наука, председника Савеза српске дијаспоре Словеније, заменика генералног директора Института за превенцију из Љубљане, председника Европске академије српских наука и уметности Асоцијације европских академија српских наука и уметности (УЕАСНУ), почасног академика.

За почетак треба истаћи да је Саша Гајић у кратким, али веома садржајним, обухватним и прецизним редовима свог реферата веома тачно оценио значај личности и дела професора Ивана Чароте за савременике и за науку у целини: „Иван Алексејевич Чарота (1952–2024) био је један од најзначајнијих светских истраживача српске културе и књижевности. Био је професор својим студентима, истакнути књижевни преводилац и културни делатник и оставио је неизбрисив траг у научним и културним круговима. Чарота је био утемељивач научног проучавања белоруско-српских књижевних и културних веза, а његов рад допринео је већој видљивости српске културе у Источној Европи“ [5].

И даље: „Заслуге Чароте не треба посматрати само са становишта србистике, већ и у ширем словенском контексту. То се види и по његовој кандидатској („докторској“) дисертацији, у којој се бавио рецепцијом Шолохова у југословенским (!) књижевностима. Тако су Чароту, као белоруског „југослависту“, занимале српска, хрватска, словеначка, македонска и бугарска књижевност, као и утицај совјетске (пре свега руске и белоруске) књижевности на њих“ [6].

У свом чланку професор Гајић говори о аутору раније непознатим моментима из биографије Ивана Алексејевича Чароте из периода трагичног распада Југославије: „До распада Југославије Чарота је одржавао везе са свим јужнословенским књижевностима (и њиховим ауторима), а после распада се у највећој мери усредсредио на сарадњу са Србима. У његовим радовима није било мржње ни према коме, а на крају животног пута наглашавао је да су многи облици сарадње у оквиру СССР – СФР Југославија били унапред предодређени: Русија са Србијом; Украјина са Хрватском, а Белорусија са Словенијом“ [7].

И даље професор Гајић читаоцу открива како је Иван Алексејевич ступио у сарадњу са словеначком културом и књижевношћу: „Управо преко те „предодређене“ сарадње Чарота је дошао у контакт са словеначком културом и књижевношћу. При томе, како би задовољио потребе наставе на филолошком факултету, где је од своје 22. године радио као наставник, Чарота се бавио словеначким народним бајкама (у југословенском контексту). Тако су настале његове збирке: „Југословенске бајке“ (1999), „Језици свега живог: српске народне бајке“ (2007) и „Поклон од свег срца: бајке словенских народа“ (2013) [8]. Чарота је танано разумевао словеначки језик, иако он никада није био део његовог основног истраживачког рада. Словеначки језик је разумевао у контексту других језика јужнословенских народа и култура, представљајући на тај начин њихову целовитост“ [9].

Саша Гајић такође истиче важне људске особине академика и професора Ивана Чароте, добро познате и аутору – скромност, тактичност и ненаметљивост: „На питања о томе да ли је одржавао контакте са словеначким писцима, Чарота је одговарао: „Да, до распада Југославије“. А на додатно питање шта се догодило после распада, простодушно је одговарао: „Не, пре свега – по њиховој вољи, јер нисам желео да се намећем. А други разлог је њихов негативан однос према Србима и српској култури, којој сам већ био привржен““ [10].

Међутим, професор Саша Гајић посебно издваја рад професора Чароте у вези са словеначким ауторима: „Ипак, Иван Чарота је увек наглашавао да је преводио дела словеначког академика, писца и драматурга Драга Јанчара (рођ. 1948). Поред Јанчара, Чарота је на руски или белоруски језик преводио и дела Бена Зупанчича (1925–1980), Прежихова Воранца (1893–1950) и Јосипа Јурчича (1844–1881), која је углавном објављивао у књижевној периодици“ [11].

Према мишљењу Саше Гајића: „Иван Чарота је оставио велики траг у књижевности српског народа, али не треба заборавити ни његове заслуге међу другим словенским народима. Међу њима су Словенци и Словенија. Иако се у словеначком културном памћењу није нашло одговарајуће место за великог представника белоруске славистике, са научно-објективног становишта ми му то место дајемо“ [12].

И професор и почасни академик Саша Гајић завршава свој чланак изванредним резимеом, који се аутору допада и који би се, несумњиво, допао и самом Ивану Алексејевичу: „Овом приликом подсетимо на Чаротине речи да су од свих словенских држава само Словенија и Словачка у називу земље сачувале траг нашег заједничког праизвора. Остаје нада, али не у томе да ћемо се у будућности прогласити браћом, већ у томе да ћемо се сетити да то, заправо, и јесмо“ [13].

Аутор је искрено захвалан Саши Гајићу – познатом српско-словеначком јавном, политичком, културном и научном делатнику – за занимљив и поучан чланак о професору Ивану Алексејевичу Чароти, са којим сам десет година био пријатељ и сарађивао на реконструкцији аутентичне биографије великог словенског првоштампара и просветитеља, рођеног у престоном граду Полоцку, Георгија Франциска Скорине (1491–1572), уз помоћ летописа и текстова Русинско-тиверског (толковинског) летописног свода Русина Северне Молдавије [14]. Према тим летописима, Скорина је више пута боравио на територији данашње Словеније и Љубљане, укључујући и током својих путовања из Италије у Срем, у манастир Крушедол, великој српској и словенској светој подвижници – Ангелини Српској Бранковић (1440–1520).

Такође, пре три године, када је аутор радио на биографији „часног мужа“ Радше – летописног оснивача рода Пушкиних (XII век), користећи текстове Г. Ф. Скорине, Иван Алексејевич је посебно указивао на то да је највећи руски и совјетски познавалац хералдике и генеалогије, професор Владислав (Владимир) Крескентјевич Лукомски (1882–1946), аргументовано доказивао да је предак великог руског песника Александра Сергејевича Пушкина (1799–1837) дошао у Русију управо из Славоније. Под Славонијом је Лукомски подразумевао и територију савремене Словеније, која је изгубила своју независност припајањем Угарској и, заједно с њом, 1531. године ушла у састав Светог римског или Германског царства [15]. Мислим да би савременим Словенцима било занимљиво да сазнају за то.

Поред тога, у Русинско-тиверском (толковинском) летописном своду Русина Северне Молдавије постоје извесни подаци о томе да је чувени полоцки кнез Всеслав Брјачиславич Полоцки, или, како кажу Белоруси – Всеслав Чаробњак (1044–1101), био заљубљен у кћер великог толковина Твердорука (XI век), средњовековног тиверског владара Прутско-дњестарског међуречја, по имену – Љубљана Красна (XI–XII век). Породична предања аутора такође говоре да се пред крај своје владавине, 1101. године, Всеслав Полоцки, препустивши власт у Полоцкој кнежевини својим синовима, вратио у молдавску земљу својој вољеној Љубљани, где је с њом проживео остатак свог бурног живота пуног загонетки и мистике [16]. Аутору се веома допада подударност у звучању имена његове далеке прабаке Љубљане и назива престонице Словеније – величанственог савременог града Љубљане.

Иван Алексејевич Чарота веома пажљиво се односио према легендарној прошлости словенских народа, епу, митовима, бајкама, историјским текстовима и предањима, јер је сматрао да се у њима налази залог нашег праведног, успешног и плодотворног развоја и будућег заједничког процвата.

Јуриј Васиљевич Иванов,

академик Словенског одељења Петровске академије наука и уметности Руске Федерације, председник Ришканског окружног огранка „Елегија“ Савеза писаца Молдавије „А. С. Пушкин“, председник Молдавско-белоруске међународне књижевне секције; историчар, књижевни историчар, политиколог, песник, публициста, религиолог и завичајни историчар русинског краја.

Република Молдавија. 14. 08. 2026.

Литература и напомене:

1. Юрий Васильевич Иванов. Конференция Жизнь и творчество И. Чароты. Проза.ру. 09.07.2026. Свидетельство о публикации №226070901386. URL: http://proza.ru/2026/07/09/1386. Последнее обращение 12.08.2026; Саборник србско-руски. Юрий Васильевич Иванов. Конференция Жизнь и творчество И. Чароты. 11 июля 2026. URL: Последнее обращение 12.08.2026; Юрий Иванов. Международная научная конференция «Жизнь и творчество Ивана Чароты (1952-2024)». Петровская академия наук и искусств. Официальный сайт. 10.07.2026. URL: Последнее обращение 12.07.2026; Юрий Иванов. Международная научная конференция «Жизнь и творчество Ивана Чароты (1952-2024)». Общероссийское общественное движение по возрождению традиций народов России. Всероссийское созидательное движение «РУССКИЙ ЛАД». Официальный сайт. 11 июля 2026. URL: Последнее обращение 12.08.2026.

2. Сборник научных трудов международной научной конференции «Жизнь и деятельность Ивана Чароты (1952-2024)». Институт политических исследований. – Белград. Редактор д-р Александра Савич. 2026. 305 стр. URL: Последнее обращение 12.08.2026.

3. Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. јуна 2026. године на Институту за политичке студије, Београд. Уредник др Александра Савић. ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ. БЕОГРАД, 2026. 290 стр.

4. Саша Гайич. Иван Чарота и словенская литература. Сборник научных трудов международной научной конференции «Жизнь и деятельность Ивана Чароты (1952-2024)». Институт политических исследований. – Белград. Редактор д-р Александра Савич. 2026. С. 257-259. URL: Последнее обращение 13.08.2026.

5. Там же. С. 257.

6. Там же. С. 257.

7. Там же. С. 257-258.

8. Там же. С. 258.

9. Там же. С. 258.

10. Там же. С. 258.

11. Там же. С. 258.

12. Там же. С. 258-259.

13. Там же. С. 259.

14. Юрий Васильевич Иванов. О совместных исследованиях с профессором Иваном Чаротой толковинских текстов и молдавского периода биографии Г. Ф. Скорины. Сборник научных трудов Международной научной конференции «Жизнь и деятельность Ивана Чароты (1952-2024)». Институт политических исследований. Редактор д-р Александра Савич. – Белград. 2026. С. 271-290. URL: Последнее обращение 14.08.2026; Јуриј Иванов, председник Молдавско-белоруске књижевне секције, Ришкани, Молдавија. О ЗАЈЕДНИЧКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА СА ПРОФЕСОРОМ ИВАНОМ ЧАРОТОМ ТОЛКОВИНСКИХ ТЕКСТОВА И МОЛДАВСКОГ ПЕРИОДА БИОГРАФИЈЕ Г. Ф. СКОРИНЕ. „Живот и дело Ивана Чароте (1952-2024)“. Зборник научних радова са међународне научне конференције одржане 22. јуна 2026. године на Институту за политичке студије, Београд. Уредник др Александра Савић. ИНСТИТУТ ЗА ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ. БЕОГРАД, 2026. стр. 259-276.

15. Ю. В. Иванов. Родословная «честного мужа» Радши – основателя рода Пушкиных в Русинско-тиверском летописном своде Средневековой Молдавии // Научно-популярный журнал «Общее дело» № 15, 2023 г. – Кишинев. С. 72; Јуриј Иванов. Оснивач породице Пушкин „Часни муж“ Радша, потомак Властимировића, прве владарске династије средњовековне Србије. Српска баштина. 1. год. X, 2025. Часопис Института за српску културу – Никшић, Црна Гора. За издавача др Будимир Алексић. Институт за српску културу. С. 338-339.

16. Юрий Иванов. Легенды: почему полоцкий князь Всеслав Чародей уехал в Молдавию? СЛАВЯНСКАЯ ТРАДИЦИЯ. Статьи. 25 января 2019. URL: Последнее обращение 14.08.2026.